|
|
Бранко Брђанин
ТИХИ ДЈЕЛАТНИК У ВРТУ СВОМЕ
Још од "Доротеја" Ненадић је "сипао" романе и низао награде. Читали су га. А он је писао и обрађивао своју њиву. И стварно и у пренесеном значењу...
Има људи (и жена, наравно) а и књижевника којима прође читав вијек а да их некако занемаримо; оставимо по страни. И када су присутни у јавности; када добијају награде и признања, такви остају скривени. Самозатајни. Господствени....
Јер, не падајте у заблуду: они то, свјесно и намјерно, бирају. (Сјетимо се само Тишме.) Један од тих „племића“ је, свакако, и Добрило Ненадић. Десети дио онога што је (обимом али и квалитетом!) он написао и објавио да имају на работу разноразни наши „велики списатељи“ не би се од истих могло улицом проћи. Срећом, Бог је милостив: свима је дато понешто, никоме све.
Када је (разумљиво, оправдано), коначно, био повријеђен и увријеђен што није добио „Нинову награду“ („измакла“ му је много пута раније и за „Доротеја“ и за „Брајана“ и за „деспота“ и ине) за роман „Сабља грофа Вронског“, објавио је свијету да се повлачи. Од сада будите мирни; на мене више не морате да пазите; од данас разговарате са пољопривредником Добрилом Ненадићем, написао је. Разумијем његов бол и његову горчину. Има ли ико (и ко?) а да не разумије? Можда само они којима је оно писмо и било написано; они који су стално у разним жиријима, одборима, комисијама и комитетима, надвијени над главама истинских стваралаца који немају времена (ни дара!) да се бакћу са тривијалностима. Само их гледамо...
Аутор је рођен у Вигошту код Ариља 1940. Роман Доротеј и Деспот и жртва добитници су награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, а потњи и награда „Меша Селимовић“, Просветине и награде Златни бестселер. За роман Брајан награђен је „Рачанском повељом“ и још једним „бестселером“, кога је добио и за роман „Ураган“.
На Трстеничким данима Савремене српске прозе новембра 2001. свечано вече Скупа било је посвећено стваралаштву Добрила Ненадића, а радови прочитани том приликом и пишчева библиографија објављени су у истом граду, у 14. зборнику, годину дана касније.
Још са, Доротејом“ Добрило Ненадић је упутио јасну поруку српској кљижевности: са њим се мора рачунати, озбиљно, најозбиљније! У међувремену је снимљен и успјешан истоимени филм, а наш аутор се „кодификовао“ код публике (више) и критике (мање). Након што није одустао од писања, „сипао“ је романе, асове из рукава, као други из продрте јастучнице. И низале су се награде. Читали су га. А он је писао и обрађивао своју њиву. И стварно и у пренесеном значењу...
„Деспот и жртва“ је само један у низу Ненадићевих историјских романа. (Признајте, публика а и ви, лично, највише волите управо баш историјске романе. А то што јавно хвалите стерилне, јалове и до зла и немила, па и натраг, досадне постмодернистичке – шта год да то значи небулозне приче, „новеле“ и романе, то морате, је л' де? Да вам „учењаци“ не би поспрдно пребацили да сте „заостали“ или ретроградни.)
Али, није нимало случајно да је објављен у престижној и елитној едицији најпрестижније српске издавачке куће, и то у вртоглавом тиражу од 50.000; еј, педесет хиљада! О, зар се и то може?
И... шта?
Ништа. Само кажем. „Лепо питам, не вређам“. Опет ће они одмахнути руком. Опет ће они да буду у праву. Педесет хиљада разлога им неће бити довољно да се макар и малчице коригују; да ублаже своју зловољу и „признају“ оно што је одавно свима добронамјерним очигледно и „бјелодано“, зрно, ако је лакше разумљиво... Да је Добрило Ненадић, упркос томе што је „пољопривредник“ (или, можда, баш зато!), велики српски писац. Не знам шта му више замјерају; шта му је „неопростивије“, то што је „писац“, што је велики или што је српски! Свако је, само за себе, изгледа, што се њих тиче, довољно да неизречена пресуда буде као „фатва“, као хомеинијевска исламскофундаменталистичка стрела. Као да је нико не може повући...
За Руждија не знам. И није ме, ако ћемо право, нешто пуно ни брига. Поред ових наших вишедеценијских мука и страдања једна стрела није ништа према безброј уранијумских-радиоактивних „стрела“ и томахвка испаљених и истресених на српске главе. (Док су нас гађали, убијали и тровали нам дјецу и потомство, уопште им није било важно ни да ли смо и писмени, камоли да ли смо писци, и шта смо написали. Осим ако не рачунају да смо ми Срби Гусларски /„гусларски“?/ „усмени“ народ и да је свака наша неписмена баба умнија од напирлитаних чланица европских парламената, да о оним невладиним организацијама и не говорим.)
Добрило Ненадић је, што се овога читача тиче, аутор кога свим срцем препоручујем, а роман Деспот и жртва само још један у низу „разлога“ због којих ваља посегнути за неком његовом књигом. Уживајте...
АЗБУКОВНИК (72)
ГЛАС СРПСКЕ, 17. и 18. септембар 2005.
|
Актуелно
