""
" "
--
DOROTEO
- al espanol
 
ģ
 


, , , , 23. 1940.
. 7, 31230 . . 031/ 891-455; dnenadic@eunet.rs


: , 2009.
. 94
/ 011/ 23-99-077; 23-99-078
ʜ
46, . 011 /30-33-503
, 7, 011/ 30-58-707

Гвоздено доба

Одломак из романа

1.

Ко му је мајка, знао је свако. И Граз је знао да му је мајка Урбија. Ко је Гразов отац није знала ни Урбија. Тако је било међу Гренџима.

Причало се уз ватру да су обичаји код других племена различити.

Међу Долкитима који припадају моћном и великом роду званом Келти, сваки мушкарац има своју жену.

Мурџи, сурови пљачкаши, не маре много, ту јаше спреда или отпозади ко шта дограби, али главару племена припада свака коју пожели.

Колди сточари опонашају дивље животиње, тамо се туку док један не победи и присвоји све женке, као међу дивљим козама, јеленима, срнама, биволима, дивљим коњима.

Главар Гренџа, Грумџол, божанство, по моћи равно духовима и демонима неба и земље, владао је својим племеном како је хтео, па су и све жене биле његове а то ће тако бити све док је јак и силан, али чим би се која од жена пожалила да му је млитав жилни уд или ако се покаже слаб те му испадне предњи зуб, божанске моћи губи, јер бог је силан и без мане па када се посумња да је главар бог ослабио и онемоћао, његова владавина над племеном се завршава, убиће га неко од млађих и снажнијих да узме његову моћ.

То ће се догодити кад олиста буква у ноћи пуног месеца. Ко га буде убио биће нови главар и бог извадиће старом главару срце и јетру па ће сви они који су се трудили да убију бившег главара и бога, добити свој део његове крви и његовог тела јер им то даје и све његове моћи.

Лешину ће као жртву духовима спалити на великој ломачи.

Сви Гренџи, опијени од радости, играће целе ноћи око огња јер је младо сунце поново оживело траву и дрвеће.

Те ноћи ће свуда по висовима горети велики огњеви, јер сва племена, свако на свој начин, славе светковину буђења живота па се труде да умилостиве божанства дрвећа и жита, неба и земље а тако и пламен мора бити што већи.

Када су главару богу Гренџа, Грумџолу, почели да се климају и испадају зуби а поготово када су његове жене почеле да причају како Грумџолов жилни уд више није тврд те су оне које би хтеле три пута на дан а не као биволице једном у години, почеле да пуштају и друге, оне младе и силовите, а најчешће Крагона снажног и младог који је свакој свој тврди жилни уд гурао у процеп где мокри и увек лицем у лице те су оне с њим највише уживале.

Главар бог Грумџол променио је обичај.

Могао је све.

Наредио је да се један преступник племенских обичаја од прве месечеве четврти до пуног месеца кад буква листа прогласи за главара бога, да му се у те дане допусти да чини све што хоће баш као и прави главар бог Гренџа.

Изабрао је Грумџол настраног и лудог Бурга који је имао највећи жилни уд али га није гурао у процеп из кога жене мокре, него онај одакле балегају, а узимао је на силу и мушко и женско и старо и младо.

Он је и био одређен да буде спаљен али не као жртва која се приноси младом сунцу које живот обнавља, него најдужег дана, као жртва моћним духовима које држе сунце на врхунцу и када је дан најдужи а ноћ најкраћа.

Лукави и мудри Грумџол, вођа и бог Гренџа одабрао је Бурга преступника, огласио га за главара и бога од прве четврти до пуног месеца кад је буква листала, препустио му за то време владавину над Гренџима и све своје моћи.

Могао је луди Бурго да чини шта год је хтео, да суди и да наређује и да узима на свој начин све жене и све мушкарце, па чак и самог Грумџола.

Кад је време истекло, Бурга су претукли моткама и набили на колац на коме се читав дан мучио а кад се појавио пун месец принели су око њега сувог грања и запалили ломачу.

Грумџол је могао да настави да влада до следећег листања букве.

Стари Јормуз, кога су Мурџи пљачкаши заробили да их научи вештинама које су само Долкити познавали, допао је у једној бици у ропство Гренџа које су робове приносили као жртву духовима неба и земље. Јормуз је био мудар па је одлагао своју смрт на ломачи. Сваки пут када би дошао ред на њега да изгори у огњу, открио би неку корисну вештину коју је само он знао.

Показао је младом Гразу један извор воде који је извирао испод стене. Вода је била добра, увек бистра, лети хладна, а зими млака.

Од добре воде трбух неће да те заболи говорио му је стари Јормуз. Лоша је она вода која је мутна и која смрди на трулеж. Таква је у долини крај пећине у којој Гренџи живе.

Ту се река Крз разлива па наликује на плитку бару. Мочвара је пуна муља и труле траве а често се у њој нађе и какав стрв, мртва змија, јеж или врана.

Ту је било појило за многе животиње и оне што једу траву и лишће али и за звери које њих једу.

Гренџи живе у изобиљу. Знају како се лови риба са кошевима од плетеног прућа, и како се секирама од кремена убијају животиње, знају како се намештају замке за зечеве и јестиве птице и како се одржава ватра у пећини.

Да се заштите од опасних зверова затварали су по ноћи уски улаз у пећину великим каменом. У ваљању камена сви су се трудили осим главара бога Грумџола.

Јормуз, је своје тајне крио пред свима а најмање пред Гразом зато што је дечак био бистар и радознао и што је волео Јормузапа му је увек био у близини да му помогне, да му набере слаткога воћа и испече на жару рибу или патку.

Гренџима је Грумџол све допуштао и било је мало преступника какав је био Бурго.

Грумџол, који је био све слабији, досетио се како себи живот да продужи - уместо себе Гренџима је даривао своје синове за жртву духовима дрвећа.

Тако су Грум, Дард и Блаб, први међу Гренџима сазнали да имају оца и ко је он. Мајка, стасита и лепа Бурка била је Грумџолу најомиљенија међу свим женама племена само с њом је чинио оно лицем у лице, док је остале жене узимао као јарци козе.

Грумџол је смислио ново правило. Његови синови ће имати прилику да се боре за свој живот наоружани бронзаном секиром и округлим штитом од бивоље коже. Било је то највредније што су Гренџи од оружја имали а што им је Јормуз начинио да би себи још два пута живот продужио.

 

Грум је био вешт ратник и умео је са бронзаном секиром и штитом па је брзо убио двојицу, једног је ударио по глави, другог по рамену. Убио би он сву петорицу да му Крагон није у трбух хитнуо копље са кременим врхом. Вруг и Мореј су га дотукли. Потом су сва тројица извадили Груму срце и јетру а из врата у глинену зделу ухватили крв, поделили подједнако, појели и попили Тако су постали најмоћнији у племену одмах после главара Грумџола. Главар и бог Гренџа још је једном себи продужио живот и владавину.

До наредног листања букве, ако ово није било последње.

Крагон, Вруг, Мореј и Граз по вољи и заповести Грумџоловој постали су чувари ватре.

Њима је било поверено да се старају о племенској ватри која је горела насред пећине тако да јој се дим извијао увис и излазио напоље кроз неку пукотину на своду.

Пукотина је била скривена, провлачила се некуда горе високо кроз стене и одводила дим из пећине.

Скривене су биле и намере главара и бога Гренџа јер се он надао да ће се тако најбоље заштити од опасних ратника ловаца какви су били Крагон, Вруг и Мореј и бистрог и вештог Граза од чије је памети највише и страховао.

Са ватром није лако, и само су заиста ретки међу Гренџима са њом умели.

Док је било лишћа на дрвећу, док је дан био дуг а ноћ кратка и док је сунце грејало, било је лакше.

Ватру су ложили само да би испекли месо на жару или пламену, да би га скували у глиненом лонцу или осушили на диму.

Да се ватра одржи било је много теже кад се сунце сакрије, кад је ноћ дуга а дан кратак, кад киша или снег падају. Тада ватра гори и дању и ноћу, много дрва једе а она су тада мокра па је више има дима него пламена.

Лош чувар ватре може је сасвим угасити, што се дешавало, па су Гренџи морали да отимају жар од других племена.

Грумџол је знао да су Крагон, Вруг и Мореј добри ловци и ратници али да о ватри не знају ништа, неки од њих ће погрешити и тако ће тога који допусти да се ватра угаси Грумџол следећег листања букве осудити као преступника и принети га као жртву духовима дрвећа. Ако ватру одрже биће то зато што је Јормуз, који је све тајне неба и земље знао, поучио свога миљеника Граза. Граз није ни ловац ни ратник и Грумџол од њега није страховао зато што му је по живот опасан, него што ће Граз напослетку све и свакога на лукавство победити и постати главар и бог Гренџа.

Грумџол је то крио од свих па и од себе да му је Граз једини прави син и наследник и да је много паметнији од свакога у племену. Када он дође за главара све ће се променити, измислиће нека сасвим друкчија правила по којима ће моћи да влада док год буде желео а желеће док не умре од старости.

Јормуз је волео да лута. Нешто је стално тражио по шуми, поред реке и међу стенама. Грумџол му је то допуштао да чини, али пошто је стари Долкит био роб Гренџа одређен да буде принет као жртва духовима, њега су пратила двојица, Браг и Крол, наоружани кременим секирама, ако покуша да побегне да га убију. Грумџол је допустио и радозналом Гразу да са њима лута. Може се догодити да сазна какву тајну вештину коју лукави Долкит крије, што би Гренџима користило

Што је добро за племе, добро је и за главара.

А мислио је он и овако: без Граза она ће тројица погрешити, па ће им се ватра угасити.

Догодило се оно чему се Грумџол надао.

Ватра се угасила.

Угасила се и последња жишка у жару.

Био је крив Вруг.

Грумџол се обрадовао. Имао је кривца и могао је спокојно да чека наредно буђење дрвећа и траве.

Вруг, доброћдни али глупи ловац, који је на својим широким плећима сам доносио срну из лова, није умео да оживи жар и да пламен из њега подигне да би Гренџи на ватри припремили храну. Тога дана је падала киша и грање које је Вруг из шуме донео било је мокро а он и није знао да се мокрим дрвима жар у пламен не може подићи, те се узалуд трудио клечећи на коленима, дувао је из све снаге, али осим љутога дима који му се у очи увлачио, ништа друго из жишки се није подизало а оне су биле све тамније док се једна по једна нису угасиле. Када је последња угинула и Вруг је знао да је племе остало без ватре

Да је ту био Граз, то се не би догодило, али он је тога дана лутао са Јормузом, Брагом и Кролом јер је Јормуз нашао стену коју је толико дуго и на све стране тражио па га је то толико обрадовало да је од радости скакао увис и певао из свог гласа.

Граз је знао, а то је од Јормуза научио, да се жар може само сувим гранчицама распалити и зато их чувао на тајном месту у сувој пукотини, у торби од јеленске коже.

Гренџи без ватре били су сада равни зверовима који једу сирово месо. Смрзнуће се без топлоте кад почну мразеви а неће моћи ни ломачу да запале на којој ће изгорети жртва па ће их духови оставити.

Чувари ватре, Вруг, Мореј и Крагон отишли су Колдима, убили тројицу и отели им жар. Док су се враћали жар је толико ослабио да се ни из њега није могао подићи пламен.

Морали су да чекају да се врате Јормуз и Граз.

Чекали су у страху као после снега и леда када изгледа да је све мртво. Да ли ће добри духови опет подићи прве влати траве и лишће на дрвећу? Да ли ће им се њихов роб Јормуз смиловати?

Да се ватра чува и у кремену, сазнали су Гренџи када је свемогући главар и бог Грумџол морао да клекне на колена пред својим робом Јормузом и да га моли да их спасе и да им покаже како поново да упале ватру.

Јормуз је тражио да му сви Гренџи, а не само Грумџол, обећају да ће убудуће бити слободан човек и да га никада неће убити и спалити да би умилостивили духове.

И духови свемогући ватру понекад муњом запале кад она са небеса падне на суво дрво. То се догађа тако ретко да сви Гренџи могу умрети од хладноће или зато што су научили да на ватри храну спремају па више без ње никако не би могли.

Нека изаберу између њега, Јормуза, и муње.

Пристали су, расекли су дланове и крвљу намазали образе у знак завета кога нико и никада у племену не сме изневерити.

Тада је Јормуз из недара извадио мали грумен кремена, истог онаквог каквог су и Гренџи користили за своје оружје.

Извадио је и малено парче суве печурке.

И за печурку су знали, неке су јели а ову нису, мада су је видели јер је расла на дрвећу.

Оно што никада ни један није видео, било је нешто малено што је могло да се у шаци сакрије. Имало је рупе у које је Јормуз увукао прсте а оном равном страном тог нечега почео је да креше кремен који је држао у другој шаци. На кремен је наместио мало парче суве печурке.

Десило се чудо од кога су се многи уплашили и побегли.

Варнице, до тада заробљене у кремену, почеле су да се расипају.

Једна од њих је пала на печурку, прамичак дима је означио да је варница упалила жишку коју је Јормуз у пламен извио јер је изнад печурке у коју је стално пирио пажљиво наслагао ситне и суве гранчице које му је Граз из своје тајне пукотине донео.

Гренџи су тада видели да многе Јормузове тајне зна и њихов Граз.

Као и било који други човек, у било коме племену, ни Грумџол није био задовољан оним што већ има или што добије.

Добро је што је племе оживело ватру, добро је то што имају човека који зна да је из кремена истера ако се поново догоди несрећа да се угаси.

Добро је што ће Вруг уместо њега сагорети у жртвеном пламену.

Лоше је Грумџолу то што тајне буђења ватре из кремена зна Граз. Јесте он млад, дечак који је почео да мења глас и да му прве длаке под носем и по бради ничу. И трава је у почетку бледа и слаба па убрзо ојача и до појаса човеку порасте. Тако ће и Граз брзо стасати у снажног и опасног ратника и ловца а уз то паметног и вештог.

 

Iron Age

Translator: Aco Micic

1.

Who his mother was -everyone knew. Even Graz knew that his mother was Urbia. Who Grazs father was -not even Urbia knew. That is how it was among the Granges.

It had been narrated beside the fire that the customs of the other tribes were different.

Among the Dolcites, who belonged to a strong and great clan called the Kelts, each man had his own wife.

The Murges, who were ruthless plunderers, did not mind much, because they did it on top or from behind with whoever they grabbed. But the head of the clan could have anyone he wanted.

The Kolds were herdsmen who imitated wild animals and kept fighting until one of them won and took all the females, just like among the wild goats, stags, deer, bulls and wild horses.

The chief god of the Grainges, Grumjole, a deity, with power equal to the spirits and demons of bothheaven and earth, ruled with his tribe in the manner he wished, so all the women belonged to him, as long as he was strong and mighty; but as soon as any of the women complained that his virile member was limp, or if he was weak and lost his front tooth, he would lose his divine powers, for God is powerful and without flaw, so if there were suspicion that the head god had weakened and devitalized, his rule over the tribe would end and was killed by one of the younger and stronger men who overtook his power.

This would happen when the beech trees were clad in leaves during full moon. Whoever killed him would be the new head and god and after taking out the old heads heart and liver, all who attempted to kill the former head and god, would receive a portion of his blood and body because it gave them all his powers.

The corpse would be burned as a sacrifice to the spirits on a great pyre.

All the Grainges, intoxicated with joy, would dance all night around the fire, because the young sun had revived the grass and trees once again.

That night, all over the hilltops large fires would burn, because all the tribes would, in their own way, celebrate the awakening of life and tried to propitiate the divinities of trees, wheat, the sky and earth, so the flame had to be as large as possible.

When the Grainges head gods teeth, became loose and fell out, and especially when his women began saying that Grumjoles virile member was not hard, and some desired it three times a day, unlike cows who did it only once a year, they began to allow others onto themselves, especially the young and mighty ones-most often the strong and young Cragon, who pushed his hard virile member into the slit from which they urinated, always face to face, enjoying him most of all.

The chief god Grumjole then changed the custom.

He could do anything.

He ordered that one tribe custom offender be proclaimed head god from the first quarter until full moon when the beech trees foliated, and he be allowed to do anything he wished like the real Graingechief god.

Grumjole chose Burgo, who was eccentric and crazy but had the largest club, and did not push it into the gap from which women urinated, but instead, into the hole from which they dunged, and he forced himself onto men and women, regardless of age.

He was meant to be burned, but not as a sacrifice to the young sun which renewed life, but rather to the longest day as an offering to the powerful spirits that hold the sun at its peak, when the day is longest and the nights shortest.

The shrewd and wise Grumjole, chief godof the Grainges, had chosen Burgo the violator, proclaimed him as chief and god from the first quarter until full moon when the beech trees foliated, and for a time relinquished rule as well as all his powers over the Grainges.

Crazy Burgo could do whatever he wanted, to judge and take in his own manner all the women, men and even Grumjole.

When his time was up, Burgo was beaten with clubs and impaled and he suffered like that all day, and during full moon, they gathered dry branches around him and set fire

Grumjole could continue to rule until the next beech trees foliated.

Old Yormoose, who was taken prisoner by the Murges plunderers in order to teach them skills only known by the Doclites up to that time, was captured in one battle by the Grainges who sacrificed their prisoners to the spirits of the sky and earth. Yormoose was wise and postponed his death on the pyre. Each time it was his turn to burn on the fire, he would reveal some useful skill only known to him.

He showed the young Graz a water spring under a rock. The water was good, always clear, cold in the summer, and lukewarm in the winter.

You wont get a stomachache from good water, old Yormoose would say to him. Murky and rotten stinky water is bad The one in the valley by the cave where the Grainges live is like that.

The river Curs spreads there and resembles a shallow pond. The swamp is full of silt and rotten grass with a carrion, dead snake, porcupine or crow often found there.

That is the watering place for many animals, both for those grazing grass and leaves as well as for the beasts which feed on them.

The Grainges live in abundance. They know how to catch fish using twig woven baskets, to kill animals with flint axes, to set traps for rabbits and edible birds and to keep a fire burning in the cave.

In order to protect themselves, they closed the narrow cave entrance after midnight using a large boulder. Everybody put in effort in rolling the rock except Grumjole, the chief god.

Yormouse used to hide his secrets from everyone but the least from Graz, because the boy was bright and curious and liked Yormouse and was always nearby, willing to help, to pick the sweet fruits and grill fish or ducks on cinders.

Grumjole allowed the Grainges everything and there were few offenders like Burgo.

Grumjole, who was becoming weaker and weaker, figured out how to extend his life, so instead of himself, he presented his sons as sacrifices to the spirits of the trees.

So Groom, Dard and Blab were among the first Grainges to find out that they had had a father and who their father was. Their Mother, the tall and pretty Burka, was Grumjoles favorite among all the tribe women, and did the face to face thing only with her, taking the other women in the same manner the bucks did it with the goats.

Grumjole figured out a new rule. His sons would have a chance to fight for their lives, armed with a bronze ax and a round shield made of bison hide. That was the most valuable weapon the Grainges had had and Yormouse made it in order to prolong his life two more times.

Groom was a clever warrior and knew how to use his bronze ax and shield well quickly killing two men, by hitting one on the head and the other on the shoulder. He would have killed all five had Cragon not thrust the flint spear into is belly. Then Vroog and Moray finished him. Then the three of them took Grooms heart and liver out, and collected his blood from the neck into a clay bowl, then divided it into equal parts, ate and drank it. So they became the most powerful in the tribe, right after chief Grumjole. The Grainge chief god extended his life and rule once more, to the next beech leafing, if this were not the last one.

Cragon, Vroog, Moray and Graz, upon Grumjoles order had become the protectors of the fire.

They were entrusted with the tribe fire which had burned in the middle of the cave, with the smoke snaking upwards going out through some crack in the ceiling.

The crack was hidden, and the smoke seeped through somewhere up high through the rocks taking the smoke out of the cave.

The Grainges chief gods intentions were kept secret because he hoped to protect himself the best way from the dangerous hunter warriors such as Cragon, Vroog, Mooray and the bright and clever Graz, whom he feared the most.

It is not easy with fire, and only few of the Grainges knew how to manage it.

 

While there were leaves on the trees, the days long, the night short and the sun shone, it was easier.

The fire was stoked only when meat was roasted on the cinders or flame, to cook it in a clay pot or dry it in the smoke.

It was much harder to keep the fire burning when the sun hid, when the night was long and day short or when it was raining or snowing. The fire would then burn day and night, consuming much wood which was then dry, and there would be more smoke than flames.

A poor fire keeper can completely put it out, which used to happen, so the Grainges had to rob cinder from the other tribes.

Grumjole knew that Cragon, Vroog and Mooray were good hunters, but knew nothing about fire. Some of them would make a mistake, and let the fire burn out, and Grumjole would convict the violator during the next beech foliation and sacrifice him to the spirits of the trees. If they kept the fire burning, it would be because of Yormoose who, having known all the secrets of the sky and earth, had taught his favorite, Graz. Graz had been neither a hunter nor warrior but Grumjole feared him not because he presented no danger to his life, but because he knew he would beat everyone in the end by being cunning and become the Grainge chief god.

Grumjole hid from everyone including himself that Graz was his only true son and successor and that he was much smarter from everyone in the tribe. If he were to become chief, everything would change and he would invent some new codes in order to rule as long as he wished, and that would be until he died from old age.

Yormoose liked to wander. He was always looking for something in the forest, along the river, among the rocks. Grumjole allowed him to do so, but since the old Doclite was a Grainge slave, and destined to be sacrificed to the spirits, he was followed by two men, Brag and Crole, armed with flint axes, who were to kill him if he attempted to flee. Grumjole let the curious Graz roam with him. He learned some secret skill hidden by the shrewd Dolcite which would benefit the Grainges.

What is good for the tribe is also good for the chief.

He also speculated this way: without Graz those three would make a mistake, and their fire would go out.

What Grumjole had hoped for occurred.

The fire was out.

The last cinder and ember had burned out.

It was Vroogs fault.

Grumjole was glad. He had an offender and could peacefully wait for the next awakening of the trees and grass.

Vroog, the nice but foolish hunter, who used to bring back does on his broad shoulders could not revive the cinders and raise the flames so the Grainges could prepare food by the fire

That day it was raining and the branches Vroog brought from the forest were damp and he didnt know wet wood couldnt turn cinder into flames, but attempting in vain, kneeling and blowing with all his might to start the fire. But beside the sharp smoke, getting into his eyes, nothing else rose from the cinders, and they became darker and darker until they burned out one by one. When the last one died, Vroog knew that the tribe had been left without a fire

Had Graz been there, it would not have happened, but he was wandering with Yormoose, Brag and Crole, because Yormoose found a rock he had been looking for so long all around making him so happy he was leaping with joy and singing as loud as he could.

Graz knew, and he had learned that from Yormoose, that cinder could only be fired up with dry twigs keeping them for that reason in a secret place in a moister-free cleft, in a deer hide bag.

Without fire the Grainges were now equal to beasts which eat raw meat. They would freeze without heat when the frost begins, and they wont be able to light the pyre to burn the offering and the spirits would abandon them.

The fire keepers Cragon, Vroog and Moray went to the Colds, killed three men and robbed the cinder. On their way back the cinders grew so weak that no flames could be raised from them.

They had to wait until Yormoose and Graz returned.

They waited in fear like after the rains and ice, when everything looks dead. Will the good spirits raise the first strands of grass and the leaves on the trees? Will their slave Yormoose have mercy?

They found out that there was fire in flint when the almighty chief and god Grumjole had to kneel before his slave Yormoose and ask him to save them and show them how to ignite the fire once again.

Yormoose asked that all the Grainges and not only Grumjole promise him to be a free man in the future and never to kill or burn him in order to propitiate the spirits.

The almighty spirits sometimes ignite a tree with a thunderbolt from the heavens. That happens so rarely and all the Grainges could freeze to death and yet they have learned to prepare food using fire and just cannot bear living without it anymore.

So let them choose between him, Yormoose and the thunderbolt.

They agreed, cut their palms and spread blood over their cheeks as a pledge not to be betrayed by anyone ever in the tribe.

Then Yormoose pulled out a small flint nugget, the same kind the Grainges used as their weapons.

He also pulled out a tiny piece of dry mushroom.

Mushrooms were known to them, some they ate, but this one was

One thing no one had ever seen was something tiny, and could be hidden in the hand. It had holes where Yormoose stuck his fingers and started striking the flint which he was holding in the other hand with the even side of that thing. He put a small piece of dry mushroom on the flint.

A miracle occurred and many were frightened and ran away.

The sparks, which were, up to then captured in the flint, started spraying.

One of them fell on the mushroom he was constantly blowing at, and a small smoke signaled that the spark had ignited a cinder and Yormoose drew a flame out of it because he had carefully assembled tiny and dry twigs Graz had brought from his secret cleft.

The Grainges then realized that their Graz knew Yormooses secrets.

Just like any other man in any tribe, Grumjole was not happy with what he had or got.

It was good the tribe had reignited the fire; it was good they had a man who knew how to drive it out of flint if there an incident and it went out again.

It was good the Vroog would burn instead of him as a sacrifice.

Grumjole is unhappy Graz knows the secrets of awakening the fire from flint. It is true that he is a young man whose voice has started to mutate with his first hair growing under his nose and chin. Even the grass was pale and weak in the beginning, but grew strong quickly and grew to ones waist. Graz will also quickly grow into a strong and dangerous warrior and hunter being also smart and clever.


 

   

 

 
 
  © Copyright 2005 BBSI. All Rights Reserved. Thanks to Interspire