Контакт: Ненадић Петкана, ул. Радоша Бојовића 7, 31230 Ариље. Тел. 031/ 3891-455; petkananenadic@gmail.com

Прича ваља само ако живот не ваља
Добрило Ненадић

   Четрдесета и завршна књига библиотеке ''Век Политике - бисери светске књижевности'' је роман Деспот и жртва Добрила Ненадића, једног од писаца који су допринели обнови историјског романа у савременој српској књижевности. Мајстор приповедања окренутог прошлости, Ненадић је у низу романа читаоца вратио у средњи век и омогућио му да на нов начин види то велико доба наше историје.
   Деспот и жртва - прича од сувога злата. Све кипи од живота, све би да прсне од снаге! Јунаци оригинални, ''ондашњи'', а опет сви и данашњи. Сем, можда, Ђурђа Бранковића и Ирене - Јерине, али, ко зна, могу и они да се појаве, ако је веровати Ненадићу, а ваљало би, очигледно, поседује нека тајна знања, поузданија од историје... Антологијска је, из античког мермера грађена, сцена продаје и куповине српског робља...
   Рођен 1940. у Вигошту код Ариља, по струци агроном, Ненадић је сав свој живот посветио двема великим својим љубавима - агрономији и књижевности.
   У књижевност је ушао супериорно - његов роман Доротеј изабран је за објављивање на конкурсу '''Народне књиге'', БИГЗ-а и ''Рада''. И не само што је тада објављен, постао је и књижевни догађај који даје обележје чак целом једном периоду у књижевности.
   Поред славе, свом творцу донео је и награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (1978). Доротеј је код нас, од 1977. до 1997, имао чак осам издања, а постоји и словеначко, руско и пољско издање.
   Роман Деспот и жртва, за веома кратко време, од 1998. до 2000. године, доживео је пет издања, овенчан и угледним наградама - ''Меша Селимовић'', награда ''Просвете'', награда ''Златни бестселер'' (све три 1998) и наградом наше националне библиотеке за најчитанију књигу (1999).
   Писац је добио и награду ''Библиос'', за 2000. и 2001, за укупно стваралаштво.
   Романсијерски опус Добрила Ненадића може се поделити на два велика циклуса. У првом, романи са историјском тематиком, у распону од Доротеја до Победника, а у другом су романи из савременог живота - од Кише до Урагана.
   Ова подела, указује Радивоје Микић, значајна је и због тога што су романи и са историјским темама добили превагу над онима који говоре о савременом добу, ''а за ту превагу највише заслуга има један погрешан критички приступ, заснован на једноставној чињеници да су историјски романи имали више успеха код читалаца''.
   Ненадићеви романи са темама из паланачког живота наставак су једне важне линије у српској књижевности, засноване на критичком односу према малограђанштини. Најновији - Ураган, говори о ратној 1999. години, осветљавајући, пре свега, живот нових друштвених слојева, такозваних новобогаташа, који се и у тренутцима кад је угрожена и сама држава, предају својим ситним и бесмисленим страстима.
   Микић истиче да, у годинама које долазе, Ненадићеве романе Киша, Поплава, Врева, Статисти и Ураган, тек би требало читати и тумачити на прави начин.
   Као писац историјског романа, већ Доротејом, у нашу књижевност увео је нов начин приповедања о средњем веку. Не инсистирајући претерано на такозваном историјском декору, пре свега, окреће се човеку и његовој судбини, дочаравајући унутрашњи свет својих јунака. А тај свет, као у Доротеју, веома је сложен, саздан од противуречних душевних импулса, и зато је и логично што је управо такав јунак близак човеку који живи данас.
   Идући и ка важнијим историјским личностима (Роман о Обилићу), али и ка људима које је кроз живот водила нека уметничка идеја (Брајан), настојао је да прикаже различите типове људских судбина, нудећи и различите одговоре на искушења која доноси само време.
   Мада је дошао после низа писаца историјских романа, Ненадић је брзо успео да изгради нови образац приче о прошлости. Последњих година, романом Сабља грофа Вронског, почео је циклус у чијем су средишту догађаји из друге половине 19. века, очигледно, примећује Микић, желећи да покаже како се управо у тим догађајима зачиње нешто од оне драме кроз коју је српски народ пролазио током 20. века.
   Радивоје Микић још каже: ''Узимајући за основу приче владавину деспота Ђурђа Бранковића, Ненадић као средишњи догађај у саму причу укључује зидање смедеревске тврђаве, која подједнако треба да буде и израз економске моћи једног владара, али и изазов његовим непријатељима.
   Веома живо дочарана је слика тог далеког времена, и живот Срба, Дубровчана, Турака, људи из Византије... Мада даје слику живота на двору, он се много више окреће животу људи изван дворског круга, и два најважнија јунака биће Петрашин и Богдан, двојица одбеглих турских робова - представљени по обрасцу библијске приче о учитељу и ученику, кроз проблем издаје. До издаје ће и доћи, јер они верују у различите вредности - Петрашин, незаинтересован за материјална добра, жели, пре сега, да буде глас вапијућег у пустињи, а Богдан је крајње прагмантичан, и сав окренут ономе што побољшава људски живот на земљи.
   Једна од важних тема у овом роману је и само писање - како треба причати причу. Стога су од велике вредности његове поетичке лозинке, од којих су три најважније: ''Не причај оно што нико не воли да слуша, Прича ваља само ако живот не ваља, Три пута размисли пре него што причу почнеш''...
   И роман Деспот и жртва, и читав романсијерски опус Добрила Ненадића показују да у књижевности нису важне моде и пролазне опсесије, већ да је за читаоца најважније да добије добру причу, која чак и кад је смештена у привидно далеко време говори и о ономе што се и те како тиче данашњег доба и човека који у њему живи''.

----------------------------------------------------------------------

Миленко Б. Пајић
ДОБРИЛО НЕНАДИЋ ИЛИ ГЛАС ДРЕВНОГ ПРИПОВЕДАЧА

    Вратимо се за трен тридесет година уназад и покушајмо да замислимо тадашњу животну и уметничку позицију Добрила Ненадића. Тешко је пронаћи праве речи, али да је био усамљен, то је сасвим сигурно. Тек се био огласио на анонимном књижевном конкурсу три велике издавачке куће из престонице. Када су шифре разрешене настао је прави хаос. Појава Добрила Ненадића на домаћој књижевној сцени донела је неочекивани преокрет. Писац из провинције својом првом књигом био је морални победник великог државног конкурса! Изненађење, узбућење, хаос.
    Већ на првом кораку при свом уласку, пробоју у српску савремену литературу, Добрило је начинио неколико продора. Оживљавање дубље националне прошлости сматрало се непожељним. Доротеј је, међутим, дрско и слободно оживљавао српски средњи век, што се сматрало непотребним и неважним. Победници су били исписали своју верзију прошлости и многе странице биле су истргнуте или затамњене. Иако прво пишчево дело, Доротеј је одличан роман и већ пуне три деценије је наслов без којег се више не може замислити српска књижевност. Књига је издржала суд времена, јер када се чита данас и даље одише свежином, топлином и убедљивошћу као да је написана јуче.
    Од Доротеја до Хермелина Добрило је исписао стотине и стотине страница одличне, особене и препознатљиве прозе и остварио значајан опус који тренутно броји 15 романа. Најтежа и најкомпликованија приповедачка форма одувек је била прави изазов и права мера Добрила Ненадића. Ко год се у животу дрзнуо да пише роман веома брзо је схватио какав је то подухват, колики посао, какве тешкоће подразумева и колико снаге, знања и вештине изискује. По свршетку једног рукописа веома је тешко наканити се и прикупити довољно мотива за нову списатељку авантуру. Добрило је, међутим, најмање 15 пута излазио на то непрегледно стваралачко поље и победнички се враћао са њега. Краћи књижевни облици за овог писца једноставно нису били довољно изазовни. Добрило је одмах ускочио у седло најтеже књижевне категорије и запуцао из ,,тешке списатељске артиљерије”.
    Иако је сам роман као књижевни жанр у другој половини XX века претрпео много трансформација, оспоравања и хвалоспева, монтаже и демонтаже, Ненадић се држао познатих и традиционалних решења. С друге стране, многе његове прозне изуме пожелео би сваки виспренији постмодерниста. На широком романескном пољу Ненадићеве сторије парадоксално делују истовремено и распричано и уздржано. Он своју причу води интелигентно, вешто и мајсторски контролише нарацију, али је увек спреман на нагле заокрете, на изненађења, на смех и ведрину. И велики прозаисти се понекад забораве, па делују одсутно и досадно, али се тако нешто Добрилу никада још није десило.
    За протеклих тридесет година Добрило је издржао више удара књижевних мода и стамено се одупирао политичким турбуленцијама, као и несносној идеолошкој гравитацији. Како? Једноставно, остао је доследан себи. Шта га је још крепило да истраје? Одувек је имао подршку читалаца. Добрилови велики тиражи представљају неку врсту феномена, јер он никада није правио нити дозвољавао себи уметничке уступке. Држао се чврстих правила која је сам прописао и никада није склизнуо испод завидног естетског нивоа. Бројна читалачка публика одлично је разумела Добрилов језик, а он је зборио гласом древног српског приповедача.
    У свом обимном опусу Добрило је пратио најмање два основна тематска тока - историјске теме из ближе и даље српске прошлости и социјалне процесе и догађаје из свакодневне реалности наших малих градова. Добрилове књиге врве од бројних ликова вешто оживљених и пробраних и са друштвеног дна, али и из редова елитног врха. Добрилово оштро око запажало је све детаље људског карактера из блиског окружења, али је знањем и маштом умео да реконструише прохујала доба о којима нема нарочито много података. Добрилова проза увек има логичан наративан ток, бројне асоцијативне меандре, језичку свежину локалног говора и температуру и боју специфичног тзв. ерског или ужичког хумора који се често оглашава и оштром сатиром. Добрило уме да критикује, али ни један његов лик није дат без суштинског разумевања и нежности. Ако си некоме наклоњен, то не искључује да му не саспеш истину у лице.
    У Добриловим романима увек је више казано него што је записано. Речима у његовој разиграној реченици као да је тесно, али је зато мислима и осећањима сигурно згодно и комотно. Његова оригинална духовитост напросто искри штивом, а ројевима летњих свитаца исијавају реченице. Свака реплика бриди од осмеха и јежи се мелодијом. Добрило је она врста надахнутог приповедача који своје усхићење радо дели са ликовима које уобличава пред нашим очима. Благе додире, трење мисли о језик и обратно, као и чудесна исклизнућа ведрине Добрило успешно и на себи својствен и непоновљив начин преноси на сваког свог читаоца.
    Част је бити његов узоран читалац. Ко год је окусио од Добриловог сна није се покајао. Ко год је ушао у његов приповедачки свет добио је много више него што је очекивао. Размена емоција и енергије између Добрила и његових читалаца траје три деценије и наставља се знатним интензитетом и дан-данас, а не сагледава јој се свршетак.

-------------------------------------------------------------------------

ПОБЕДНИЦИ
Добрило Ненадић
- приказ романа -

АЦО ЈОВИЧИЋ

    Савремени глобалисти са неком осионом супериорношћу, равнодушном површношћу и потпуном неосетљивошћу за другачије разлоге, одвраћају нас од потребе да се сећамо прошлости, још мање да се бавимо оним што је било; за њих постоји само један смер - акција за остварење боље будућности. Чињеница је да су тако наступали сви који су нудили идеје тоталитарних система. Међутим, нико и никада не може оспорити да у људском понашању постоје одређене константе које су производ биолошке расположивости, и оне које су формиране дугим историјским искуством. Важно је истаћи, нагласити да се у генетској структури човека налазе и наслеђене и стечене константе. Наиме, човек својим активним напором, слободним избором може додавати одређене компоненте првобитном генетском потенцијалу.

    Према томе, историјом се бавимо не само зато што то желимо, већ и зато што је то и део онтолошког статуса наше природе.

    Када се историјом баве људи надарени снагом уметничког, поетског изражавања, онда имамо доживљај пуне спектралне лепоте и реалности прошлих догађаја и њихових актера. Тада се у нашој свести успоставља непрекинути ток времена, настаје доживљај као да до нас допиру светлосни зраци кроз које корачају наши претходници, као да до нас допиру вибрације у којима одјекују звона која су давно звонила.

    Такво дело створио је и читаоцима поклонио наш књижевник Добрило Ненадић својим романом Победници. Томас Ман је рекао да је ''таленат судбинска човекова способност''. Таква способност је принудила Ненадића да се не одвраћа од себе ни онда када су му се на путу нашли неки Салијерови следбеници, који сваку величину и успешност хоће да свале у блато. Такав рђав сој људи није овдашња и ововремена специфичност; лоши, зли и глупи су равномерно - а то значи праведно, распоређени на целој планети, нигде у томе не влада оскудица, тога свуда и увек има у изобиљу. Личности Ненадићевог соја су одређени и опредељени да буду победници.

    У овом роману он је једно доста заборављено и по-мало безоблично време из наше трагично изломљене историје, изузетном свежином, разноврсношћу и пуноћом израза поетски оживео, испунио га узвишеном епиком и етиком које никад не застаревају.

    Опет се овде главно збивало и пресудило као по једној давнашњој арапској пословици: ''Море се са ветром бори, а барка страда''. Опет је наш народ направио још један свој судбински круг; као по неком кодираном запису у свом несвесном бићу, он чврсто пригрли неку идеју, неки свеж или давни смисао, или га јачи присиле да се повинује туђој замисли, а онда силовито крене да се ослобађа од онога што је сам узео, или зашта је принудом био везан. Упоришна тачка у том понављаном присвајању, везивању и покретању одувек му је био његов дом, његова домовина. Тако се наш народ попут Маркесовог народа сам, усамљен и остављен стално креће укруг, а повремене искре слободе плаћа сопственом крвљу и опустошеном земљом.

    Живот је за свакога најмање ствар слободног избора, али је наша несрећа можда виша и већа, јер нам је упоришна тачка у срцу осовине већих и моћнијих, јер су историјски наноси зла овај простор чешће плавили.

    Такву драму безуспешног кретања у кругу, Ненадић је необично лако, привлачно и са мером, неким својим непознатим чулима изнутра опажао, а продорним духом просветљавао и нашем разумевању приводио. У првом плану он јаку светлост пропушта кроз људско мноштво, групе окупљене и покретане егзистенцијалним поривом - поривом опстанка и слободе, који је историја нашег простора уздигла до узвишености, увек живог смисла и неподкупљивог разлога. У том мноштву Ненадић излаже на видело оне одсјаје које искре из срца бити, која људско мноштво спаја у моћну целину, целину која заједничку муку прима као нужност, која и свој живот уме да прима као неизбежност. За њих је борба за слободу ''божја ствар''.

    Они у том виде подвиг који морају да остваре јер је то божја воља којом се овај народ ставља на искушење да би се проверила његова вера и љубав. Они за своје премрзле ноге кривицу приписују себи, јер ''државу заслужују домаћини, а не нерадници и дангубе, који немају ни толико способности да себи пристојну обућу набаве''. Ова наизглед једноставна мисао има вредност увек свеже поруке, за сва поколења, бар на овим просторима.

    Иако ту целину у већини чине безначајни појединци, Ненадић кроз унутрашње просторе појединачно пропушта јаку светлост - а и нама луч у руке дотура да и ми добро видимо - и показује нека оштра, одредишта, обичном уму невидљива места, неки од првих, а затурених и замрачених извора из којих се узима првобитна снага; он допире до места и времена где су и када су настали први нагонски, чак пранагонски записи, где се налазе зачетне тајне живота и света, где су скривене запечаћене, а нерешиве загонетке човека. У појединачном, наизглед обичном, Ненадићевом духовном виду не промичу оне нијансе појава које су одраз најдубљих душевних и духовних вибрирања; у изразима љубави и мржње, среће и несреће, Ненадић препознаје унутрашње побуне, ватре непогасивих пожара, повремене ураганске олује. Он у човеку види мукотрпан немир, болно треперење, грчевите трзаје, и велики неред, што понекад у њему успоставља мрачан поредак.

    Али за Ненадића није човек само зао, или само добар. Није увек лош, или стално добар, није много срећан - најмање дуго срећан, а ни увек несрећан. Мудро и неразумно, лепо и ружно, љубав и мржња су по Ненадићу у неразмрсивом и недокучивом преплету. Иако се стално повлаче неке имагинарне линије између зла и добра, Ненадић их брише, он зна да је то узалудан посао, толико безуспешан и неприродан колико преграђивање усталасалог мора.

    Човек је у вечном сукобу између својих зачетних снага, своје првобитности и својих замисли добра, које би требало да успоставе равнотежу између срца и ума. Он је вечно разапет између онога за чим жуди, и онога што мисли да треба чинити. Та битка је више безвремена, она није трајање које има фазе и етапе, нема ту ни бојног поља, ни победника ни пораженог. Зато је човек ужасно усамљен, препун древних страхова и унутрашњих болова, заробљен у себи, сапет са самим собом као што је то записао велики Његош: ''Т' јело стење под силом душевном, колеба се душа у тјелу'', и ''нико срећан, а нико довољан, нико миран а нико спокојан''.

    У понашаању својих јунака, у њиховим покушајима да се до краја изразе, Ненадић живот сагледава као процес у којем нема јасних узрока нити коначних сврха, зло и добро имају једнако право постојања, и као Сартр конституисање човекове суштине протеже на цео живот - до краја живота сваког човека.

    Не знам да ли се може оспоравати она чувена Шекспирова мисао да је ''живот прича коју идиот прича, пуна буке и беса, а не значи ништа'', али ми се чини да је Ненадићево поимање живота и човека ипак са више радости и то оне прозрачне, лековите радости; он као да осећа да је мисао о ништавности људског живота тежа и од свести о смрти, њему је ближа мисао другог генија - Достојевског, која гласи: ''Све је проклети, ђавољи хаос, а ја ипак имам вољу да живим''.

    Он је платио ту сурову цену, кривицу су му именовали умови Селимовићевог аксиома: "Охоло су земљом ходили и ружне сплетке плели", био је оклеветан, и заборављен све док се није испунило време Ненадићевог поетског надахнућа.
    Личност новинара Јеврема Весића је нарочито убедљива, стварности блиска да је истински допринос разумевању суштине многих "добрих новинара", у свим временима и на свим просторима. Он зна да истина није очигледна, да је она "лукава и загонетна", да је скривена негде испод, дубље, да оставља само сенке, најчешће лажне трагове. За њега "нема тога под капом небеском ко за нешто није крив". Ова мисао је подударна са ставом Андрићевог јунака Карађоза у Проклетој авлији. Он је и човек проницљивог духа па му та способност, и животно искуство представљају нечастиво оружје у односима према људима и догађајима.

Човек није оно што по одређеним способностима може да буде, није ни оно што по дужности треба да буде. Човек је загонетна мешавина, неразумљив лавиринт доступних, невидљивих и непролазних ходника, осветљених оаза, али још више понора густог и дубоког мрака. Човек је и оно што мора да буде, што му његови мутни пориви и узаврели нагони налажу.

Јеврем је незалечиво понижена и повређена особа; његова телесна грађа и цео спољни изглед су толико ружни и недовршени да могу изазивати само сажаљење, подстицати на шале и подсмех. Он личи на дело неког лењог, површног и немарног градитеља. Свест о свом изгледу, на коме се не може ништа поправити, нити покрити, производила је у њему од првих дана дебеле наслаге очаја и болног пораза. Његову понижену душу васкрсавало је само повремено необуздано задовољење елементарних страсти, обичне пожуде. На више од тога он није имао право. За више треба више времена, а то је већ ризик да се другима сасвим изложи, да доживи нове озледе у ионако пораженој  и опустошеној души.

    Лепота је заиста тајна, а и тајна је лепа. И љубав према жени је недокучива и лепа тајна. И Ненадић питање доживљаја љубави према жени отвара као неодгонетнуту тајну: ''Зашто се неке слике, призори и догађаји тако дубоко укорењују у памћењу... а други не пак мање занимљиви и упечатљиви нестају без икаквог трага као да никада нису постојали?'' Лепо је тајна могућег савршенства, тајна постаје патња душе, али је душа жива док трају патње, кад оне нестану душа умире.

    Тајну лепоте и жудње за лепотом жене Ненадић је маестрално обликовао у лику руске болничарке Варје. Њена лепота и жудња коју она изазива се могу само описивати, али не и описати, могу се доживети, али се жеље никада не могу довољно испунити. Варја постоји само као загонетка, готово као опсена. Међутим, Ненадић не верује да у људском обличју постоје савршенства. Испод неподношљиво лепе спољашности Варје откривају се импулзивни, тешко разумљиви изливи љубави која нема ничег осим нагонске буре. За такве њене ирационалне поступке Ненадић даје одговор на другом месту, другим поводом: ''Човеку је можда понекад а и чешће потребно да буде свиња да легне у смрдљиву бару и да се облати. Затегнут као тамбура лако пуца, те му је неопходно да се олабави... да не би експлодирао''.

    Уз лепоту жене увек иду најмање две супротстављене појаве: околина за њих поставља високе захтеве, испоставља јој немогућа очекивања, врло уске оквире за кретање, а у исто време показује просту агресивност. Зато су и Варји њена лепота и њено аристократско порекло у одвише обичној стварности ''која је пуна хаотичних и бесмислених збивања и случајности'' били претешко бреме, тесан оклоп, па је повремено, у падовима и нискостима тражила одушка и лека. И Достојевски је у својим Записима из подземља писао да човек у сопственом поразу, у својој жабокречини доживљава неразумљиво задовољство.

    Лик Варје показује да је лепота у исто време тајанствена и опасна. Ту се ђаво са Богом бори, а бојно поље су људска срца, каже Достојевски. А ђаво и постоји да у животу не би превладала разборитост. Варја осећа да је ''срцу лепота, што је уму срамота'', па она за себе не тражи разлоге, нити нуди објашњења. У нескладу њене неодољиве појаве и непредвидљивих, а саблазних поступака који личе на неконтролисане трзаје душе у преуским оквирима ума, показује се како човек неретко узалудно покушава да покори своје узбуркане нагоне, јер разум не може да понуди нешто боље, замену која ће човека више успокојити.

    Божији људи, они са божијим благословом којима припада и Ненадић помажу нам да препознамо нека универзална обележја у човеку и свету. Такве способности за нас значе могућност више да се лакше успокојимо у овом вечном неспокоју који зовемо живот. Он нам помаже да будемо слободнији, да будемо више добри, да будемо више људи. Он нам је у руке предао ''вјечну зубљу вјечне помрчине'', да просветљавамо замрачена места у мору тајни које живот чине. Он нам светли на нашем путу да би откривали нераспознатљиве разлоге и затурени смисао.

    Мудри и даровити људи су божја благодет, прозрачна светлост на незнаним стазама живота. Зато се треба молити да их буде увек, да их буде више. Они су потребни увек, а нарочито када се дешавају изненадни потреси у нашем бићу, када осећамо јачу потребу за људском близином; присуство оних са великим духом су сигурнија стреха. Без њих у нашој тами биће више густог и непрозирног мрака.

    На крају, не могу знати колико сам се приближио вашем уму и вашем срцу, али се браним чувеном Тагорином максимом: ''До истине можемо доћи ако нам је дата слобода да грешимо''.

Ацо Јовичић, 25. мај 2004.

Проф др Ацо Јовичић
11. 12. 2005., Београд

Приказ романа Мрзовоља кнеза Бизмарка Добрила Ненадића

Роман Добрила Ненадића «Мрзовоља кнеза Бизмарка» је сликовито и живо казивање о једном од најдраматичнијих периода из историје Србије и српског народа. Тај период се може означити као критична фаза за све што ће се српском народу до­гађати након тога, све до данашњих дана, и можда - до краја.

То је прича о догађајима у којима је актер новинар Јеврем Весић; то је време након завршетка српско-турског рата 1878. године и припрема за једну од многих «великих међународних погодби» - за Берлински конгрес тадашњих великих империја. Српски народ  је издашно приложио жртве, још једном је своје тло  дубоко залио својом крвљу, а онда  је  наступило мучно ишчекивање. Остављена самој себи, Србија чи­ни све што зна и може да заслужи макар мало светлости - да не буде прецртана или заборављена у новом прекрајању граница Европе, да не буде занемарен њен претешки улог. То мучно и понижавајуће ишчекивање  да се призна право на свој живот, на свом животном простору, та  увредљива зависност од «мрзовоље» неког моћника, про­изводи осећање вечне егзистенцијалне угрожености малих народа.

То је и слика трагичног суочавања са предугим ропским наслеђем, са неписме­ношћу, незнањем, запуштеношћу, са домаћинствима која личе на брлог, и психолошком расцепљеношћу српског народа, тек ослобођеног од вишевековне турске тираније. Мали народи су у грађењу историје увек били потрошни грађевински матери­јал, одвише јефтин да би се штедео, а архитекте су редовно била велика и моћна царства. Опијени осећањем  силе, велики су по правилу пројектовали нелогичне системе, куће без темеља.  На завршетку свих великих историјских потреса,  безумљем које рађа осећање моћи, обављане су припреме за још већа и драматичнија рушења и људска страдања.

Тако је било и за време Берлинског конгреса. Преписке дипломата великих сила показују  њихову зловољу, хипокризију и  одвратну себичност. У писму  аустро-угар­ског министра иностраних послова гро­фа Ђула Андрашија свом британском колеги маркизу Роберту Солзберију, историјска тежња српског народа да има националну државу именује се као «претећа опасност», па се лицемерно нуди анексија БиХ као срећно решење - да  велика аустроугарска царевина «њихове становнике штити  једне од других, да их навикне на миран и равноправан  заједнички живот и да их  поведе у сусрет бољој будућности». Да ли се нешто променило после 120 година? Само су нови усрећитељи, а понављано проливање људске крви до неподношљивости трује осећања међусобне нетрпељивости и мржње. Писмо британског дипломате  - конзула у Београду Џернигама свом министру  маркизу Солзберију је од есенцијалног значаја за разумевање европске, па и светске историје. Из њега се недвосмислено види ко у вели­кој игри, у нагодбама лишеним права и правде, уочава опасно место у новоформираној грађевини, ко уме да предвиђа одакле ће букнути нови ратни пожар, чија рука је вукла добитне потезе, ко је научио да са нарочитом мудрошћу влада светом. Чини се да се ту ни данас није ништа променило. Тај дипломата пише  да је анексија БиХ од стране Аустроугарског царства « мина која ће потајно у будућности разорно деловати у словенским крајевима Аустрије». Управо тако, та мина је експлодирала и упалила Европу и свет - оглашавајући почетак Првог светског рата, чијим исходом је разорено аустроугарско, и докрајчена друга велика европска и светска царства. И тако непрестано - у кругу се понављају догађаји, а смењују се само царства и мењају улоге.

Улога Србије је одређена њеном величином,  географском позицијом, при­родним карактеристикама њеног простора и неким менталним одликама  њеног народа, пре свега слободарским традицијама и спремношћу на велике жртве на путу до своје слободе.

Ова књига је сјајан подсетник за оне који су знали, а од терета актуелних догађаја понешто и заборавили, лектира за оне који нису ни знали, али и опомена уским и плитким умовима који би да нас као збуњено стадо опет уведу у неку бољу будућност. Она оптерећује и растерећује наша осећања и уверења, она је  добар путоказ за наша несналажења у овим смутним временима и општој збуњености.

Други значајан аспект овог романа је суморна слика Србије чији народ  постоји и опстаје у равни  егзистенцијалног ништавила. Он је вековима био растакан и поништаван, а сада треба да се организује и преображава у духу новоуспостављених односа моћи, значаја и утицаја. Аутор је изванредно уочио и насликао спонтано, а законито престројавање и раслојавање унутар  самог српског народа; разноврсност природних и ду­ховних склоности од самог искона, одређује и непредвидљиву мрежу путева којима ће се појединци и групе усмеравати. На једном крају су заборављени ратни инвалиди и бескућници,  на другом брзи, вешти и лицемерни трговци и други богаташи, а унутар тог простора је право шаренило ликова и облика понашања; и у Србији као свуда у свету све личи на «један велики вашар у коме су се састали  распикуће и течитељи». Тако је било свуда, од почетка света, тако ће бити до краја света, смењују се генерације, а мењају  костими и инструменти. Сигурно је и да велике силе нису никада искрено же­ле­ле да овај наш простор буде  људски уређен, никада  нису пристајале да се овде чврш­ће обликују компоненте националног и духовног идентитета… тако је било у време Берлинског конгреса, тако је и данас.

Аутор ове књиге је опет потврдио своју високу даровитост у запажању и откри­вању обичном уму неприметних и скривених вибрација и тананих титраја у природним појавама и људском понашању. То је редовно нарочита вредност и посебна снага привлачности његових романа; они се једноставно морају читати брзо, у континуитету, али и поново јер голицају нашу најдубљу радозналост и  незаситу тежњу да себе види­мо унутра, макар одмах то и покрили и дебело затрпали. Аутор нас увек изненади новим опаскама, логичким везама, способношћу да нам сваког човека, ма како се он показивао, прикаже као дело од више руку и светлости духа различитих таласних дужина. Све то се стапа у поруке трајне вредности. Без сумње, аутор овог романа поседује не­вид­љиву светлост којом светли и по најдубљим коморама људске душе, открива и најдубље тајне изворе из којих истиче покретачка снага живота и света. Сам аутор каже; «Е, сасвим другачије  опет изгледа кад човек  стане сам пред собом и загледа се у ону мрачну дупљу из које, као из каквог вулкана, непрестано куља црни дим измешан са пепелом». Управо је тако, то јесте другачије, али за то другачије треба Бог бити даре­жљивији, мора се сусрет природе и духа остварити у тренутку јаке светлости духа.

 Аутор је без сумње миљеник духа.

------------------------------------------------------

ФРАГМЕНТИ ИЗ ПИСАМА МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА
         Поатје, 01. 03. 2004.

         Poitiers, 03. 03. 2004.

   Заврших роман. Ноћас нисам спавао, које због занимања за Твоју причу, које због препутне нервозе. Кад завршим писмо идем на станицу, па на авион.
   Оно чиме роман плени, то су пре свега ликови. Има их много, сви су животни, разнолики, упечатљиви. Најчешће укратко изложени, скицирани, а опет живи. И наши. Победници су изразито српски роман. Сурова сатира наших мана, упореду са дискретном оданошћу и љубављу према нашем човеку, таквом какав је.
   Седамдесете године XIX векакао да, код нас, и даље трају. Књига одговара на многа текућа питања и недоумице. И даље смо на беспућу, а ипак живи. Ништа не кријеш, ништа не улепшаваш, па и поред свега, остаје нешто мало наде. Под претпоставком да је од ондашњих пешадинаца остало трага у данас живим потомцима. А ваљда јесте.
   Књигу сам волео народне мудрости и извесног врног оптимизма...

Најновији роман Добрила Ненадића: ПОБЕДНИЦИ

   Ево, најзад и једне домаће приче о победи.
   Приче о победама су у нас тако ретке а оних о поразима има безброј, не зато што је пораза било више него победа, већ зато што су Срби, као народ, склони самосажаљевању, кајању и лелекању.
   Победа је било више, наравно, а најбољи доказ је то што смо још увек овде, на овој лепој и плодној земљи упркос онима са хладног севера и онима са спарушеног југа, који су кроз читаву историју надирали одасвуд попут термита или скакаваца, да нам је опустоше и отму.
   Ово је дакле прича о великој победи српског оружја у рату за ослобођење и независност против Турске, који се догодио у зиму, од 12. децембра 1877. до 31. јануара 1878. године.
   Из разлога које у ствари није тако тешко докучити, о овом рату је мало писано. Није ми познато да је тај рат био инспирација за неко књижевно дело (роман, драму, поему) што је чудно: ни један народ не би тако багателисао рат који је довео до коначног ослобођења из петвековног ропства. Ни у самој обимној Историји српског народа, у десет томова, није боље. Победоносна битка за Ниш описана је у 12 редова, чудесне победе на Грделици и Врању у 7 редова! Заседање народне скупштине у Крагујевцу 5. августа 1878. на којој су убрани плодови управо тога рата, па је проглашена независност Србије, описано је у 3 реда и словима - у три реда!
   Избрисано је из сећања народа непојамно испаштање и страдање наше војске по једној од најсуровијих зима у веку када је, рецимо, Морава на југу код Ниша била залеђена. Заборављени су мртви, убогаљени и промрзли. Заборављен је један од најбољих војсковођа које смо икада имали, генерал Јован Белимарковић, победник у биткама за Пирот, Ниш, Грделицу и Врање. У преврату 29. маја 1903. био је на списку завереника да буде убијен, тада га је само чудо спасило, али је зато темељито избрисано све што је учинио, по приглупој замисли да оно што није описано - е, оно се није ни догодило, или по убеђењу его манијака - да ако они зажмуре, нико други ништа не види.
   Но, добро. Речено је: ко прошлост заборавља, осуђен је да му се она понавља.
   Роман не може да исправи такве неправде, али нека се чује понешто и о тим малим великим људима.

---------------------------------------------------------------------

Роман "Победници" - О Д Ј Е Ц И
МУШИЦА И ГЕГУЛЕ
Драгољуб Стојадиновић, "Вечерње новости", уторак, 09. март 2004.

   Јово наново и све боље "мудрије и опуштеније". То се може рећи за нови роман "Победници" Добрила Ненадића, а да се не трепне, кад се књига, после непроспаване ноћи, дочита. То он наставља тамо где је са "Сабљом грофа Вронског" био неправедно пресечен и праведно озлојеђен. Нит клубета наше историје о ратовима за ослобођење од Турака овог изузетног романсијерског историографског подухвата, на нашу срећу, наставља да се одмотава.
   Овога пута реч је о ратовима за ослобођење Пирота, Ниша, Лесковца и Грделице из доба Милана Обреновића и његовог ђенерала Јована Белимарковића. Реч је још и више о новинарским подухватима Јеше Мушице, о српском гегули који тај рат води, док се смрзава у свињским опанцима мало озлојеђен и на књаза и на Европу која га у све то гура и о свему има последњу реч, киван на Русе свеједно што му је мило да од њега и они големи помоћ, ето, моле и куме.
   Воде се ти ратови први пут у нашој прозној уметности овако живописно, с оволико разбора и воље, оволико ликова свих врста, рангова и вера, некако без напора и с ведрином свеједно што је ђаволски све то мучно, што се војне старешине боре за престиж, што се досетљиво надгорњавају с непријатељем, што су мразеви уједни и топови тешки док се пењу на брда и ћувике и што се плен беговских богатих кућа сели у Београд да подмири, како се шушка, кнежеве коцкарске дугове и напуни разне богаташке па и ђенералске ћемере. Иде ова прича, шири се, разлистава из богатог "ђубрива" овог језика који неће ни једну утврду, који обиграва око сваке истине, који се три пута око себе обрне пре но што било шта појми, који у тоболцу поигриво носи многе нове, раритетне речи и наречја, који зна да очас среже слику и користи сваку прилику да рекне крупну реч мудрости и да јој одмах подсмехом љуљне ореол неприкосновености, свестан да ништа није коначно и заувек дато.
   Иде ова прича као из неисцрпне неке духовне чесме, па се из ње не може ни наслутити сва она осетљивост њеног творца коју смо тако лако и нерасудно недавно доводили до толиких искушења, ми који судимо и хоћемо да пресуђујемо тамо где је све танка нит магле и маште и где су разбоји од паучине и снова, па се све може драматично да кида и расшчиња, пред слоном правила и логике у стакларској радњи креативног повредивог духа и дамара.