Актуелно



Политика Магазин
Сабрана дела
Интервјуи
"Чичоморка"
"Гвоздено доба"
Е-маил-ом
DOROTEO
- al espanol
 
ОДЈЕЦИ
СТАТИСТИКА
Статистика посета
 


Добрило Ненадић, књижевник, рођен у Вигошту, Ариље, 23. октобра 1940. године
ул. Радоша Бојовића 7, 31230 Ариље. Тел. 031/ 891-455; dnenadic@eunet.rs

Добрило Ненадић

ГВОЗДЕНО ДОБА

-приказ романа-

 Нашим читаоцима, љубитељима писане речи, а нарочито онима које желе да знају вечне и постојане изворе основних побуда у људском понашању, главне токове и смерове човека и света,  дарован је тематски необичан, можда и јединствен роман-роман Гвоздено доба, аутора Добрила Ненадића.

Опремљен јаким умом, снажном имагинацијом и великим знањем, да би видео што даље, аутор овог романа је храбро заронио дубоко и далеко у непознато. Својим  продорним духовним видом осветлио је далека праисторијска времена и просторе у којима се одвијао живот првобитних људи; писао је о људима насеља које је именовао као Гренџија, смештеног у близини келтских насеобина.

Поента његовог осликавања људи и њиховог живота није на начину и садржајима живљења, већ на облицима реаговања људи у њиховима додирима са природном средином и у међусобним контактима, на њиховим стремљењима, на онтолошким изразима и смеровима човека у првобитним заједницама.

 Због лакшег разумевања појава и односа које аутор овог романа са виртуозном прецизношћу хвата, производи јаку резонантну и живу динамику која нас прожима и претаче се у бујицу наших сопствених психичких збивања, потребно је укратко подсетити се шта је суштинско у нашем бићу.

 Човек је биосоцијално биће. Личност човека је конкретни биопсихички склоп, динамичка организација психофизичких система јединке који одређује њено јединствено прилагођавање средини, сума актуелних и потенцијалних облика понашања одређених наслеђем и утицајима околине. Личност човека  настаје и развија се кроз функцијску интеракцију интелигенције(конгнитивна функција), карактера (конативна функција), темперамента ( нагонско-афективна сфера) и телесне конституције.

У основи целокупног психичког збивања је општа тенденција реаговања, опште стремљење да се јединка одржи у животу, да доживљава пријатности и уклања непријатности. У току еволуције из тог општег стремљења развили су се примарни пориви, без одређеног правца и садржаја, као примарне погонске снаге. Из примарних порива развила се нагонско-афективна сфера врсте.

 Нагони су узроци сваке наше радње, неми покретачи сваке наше делатности. Ми њих нисмо свесни, већ смо свесни само њиховог одраза у нашој свсти, осећања која они производе. Зато и говоримо о нагонско-афективној сфери.

Ови наслеђени аутоматизми, који се могу означити и као меморија врсте, извиру из организације ендокриног и неуровегетативног система, а у вишим можданим структурама, посебно у чеоном режњу великог мозга се филтрирају и каналишу.

 Темперамент је целокупност афективитета, тј. целокупна емоционална скала која се код сваког појединца манифестује у његовом расположењу и психичком темпу, дистрибуцији енергије и ритмичности у понашању, независно од садржаја доживљавања. Према свему, темперамент се односи на биолошке диспозиције, генетске димензије личности.

 Карактер је афективно- вољна страна личности која настаје под трајним узајамним утицајима урођене конституције и спољне средине.-то је сума све савршенијих облика реаговања на доживљаје стварности, то је функција усмеривача свих функција личности. Конституционалну основу карактера представљају нагони и темперамент. У изграђивању карактера битну улогу имају моралне норме које појединац усваја као готове, изграђене обрасце понашања. Морал се развијао под понављаним интеракцијама између  људи, и између људи и природне средине. Одлучујући утицај на настајање и развој морала  има неопходност ускалађивања односа у  бескарју индивидуалних различитости. Морал почива на идеји да дело има своје последице које га оправдавају или поништавају. Морал не мора да почива само на идеалном значењу принципа, већ и на норми искуства коме је могуће измерити вредност. Морал је у својој суштини однос ума и емоција. Моралне норме се током времена интериоризују као неопходна правила понашања којима се хармонизују међусобни односи људи. Међутим, главну, најодлучнију покретачку снагу  у понашању људи имају њихов темеперамент, њихова нагонско-афективна сфера и  њихова психичка динамика, који су генетског порекла и који су хиљадама година остали неизмењени.

 Интелигенција је нарочита способност прикупљања и стварања резервоара представа и њиховог примењивања. То је више квантитативан појам који се своди на оцену практичних социјалних способноости и умећа. Као и за карактер, и за интелигенцију је централна биолошка снага темперамент, али и степен диференцираности и функционалне организације можданих структура. 

 Воља је сложена способност наше психе која се испољава у свесној усмерености наших радњи ка одређеном циљу. Примарни пориви, нагони и свесне представе циља представљају побуде или мотиве сваке наше делатности, који ступају у узајамну борбу. Након колебања, одмеравања и узајамне борбе супротних мотива доноси се свесна одлука да се нешто уради-то је воља.

 У процесу сазнавања психичког збивања ми из непрекидне бујице психичког збивања, издвајамо, ограничавамо и описујемо поједине психичке појаве и дајемо им одређена имена. Међутим, ми у сваком тренутку требамо бити свесни, да је људска психа у својој суштини непрекидна и јединствена бујица недељивог збивања, која  код сваког појединца тече на свој посебан начин. У тој непрекидној и непрегледној бујици психички процеси стално теку, преливају се, узајамно прожимају, једни друге подстичу или коче, на површину избијају час једни, час други, и у том непрекидном преливању и прожимању се ускалђују и прилагођавају захтевима и условима живота.

Ненадић нас у овом свом роману подсећа да је човек  од првог дана живео у реалној природној средини, препуној непознатог и тајновитог. То је неумитно рађало осећање страха. У доживљавањима страха од непознатих опасности су првобитни корени  човекове религиозности-веровања у зле духове, у демоне и заштитнике од њих. Страх је био и снага окупљања људи, живота у заједницама. Заједница је  морала имати вођу, предводника, као што је то било и у животињском чопору. Људи су предводнику давали и божанске моћи, што се преносило хиљадама година-до Атиле, до римских императора, до моћних царева и краљева, све до савремених лидера глобализма; „Бог хоће да Америка руководи светом“,  биле су речи Ричарда Никсона, или „Нама је судбина одредила да управљамо другима“, говорио је Двајт Ајзенхауер.

 Ненадић акцентира нагон и осећање моћи који су се будили код првобитних вођа, али и сразмерно појачање осећања неспокоја; моћ човека привлачи, али је и ризична, јер и други људи носе у себи исту тежњу, желе да моћ преотму од оних који је поседују. Осећање моћи је изузетно пријатно, зато се моћ брани иако постоји свест о „Дамокловом мачу“ изнад главе.

 С времена на време, чини се у неким законитим циклусима и више сусретом случајности, а покретан нагоном радозналости, човек је откривао тајне природе. У тим догађајима, Ненадић је осветлио и посебне особине људи које узимају снагу из првобитних извора. Откривање тајни је била привилегија људи јачег ума и живанијег темперамента, чиме се спонтано, а законито почињу наглашавати индивидуалне разлике. Поседник тајне настоји да је задржи само за себе, да то увек буде његова тајна, јер „ако није тајна, онда није ништа“. Заправо, осећање поседовања тајне активира осећање моћи и „што је тајна већа, и моћ је већа“. Осећање моћи је разгоревало осећање гордости, које је било и остало као вечита  претња да разори и спали све вредно што је човек створио-то је од првог дана била никада до краја успешно запретена ломача за све што је  човек  стварао.

Откривање тајни је показало још једну особину људи која непрекидно траје до данас-то је тромост људског духа, то је страх од новог и спорост у прихватању новог. На крају, Ненадић подвлачи да сви доживљаји оних који поседују нова знања и умећа имају корене у основним нагонима, у нагону моћи и нагону својине. Нарастање моћи оних који више знају и умеју изазива осећања зависти и мржње код других..

Умножавање знања и умећа је наметнуло потребу њихове размене-отворен је систем трговине, а трговина је у људима развијала и нове, пре тога непознате појаве, као што су похлепа, преваре, подмитљивост, скривање робе и вештачко увећавање њене вредности, лаж, крађе и сукоби до истребљења. Трговина је истакла и линије нових разлика: интелигентнији и активнији су постајали богати, а они са просечним умом и тромим темпом су постајали сиромашни. Трговина је човеку отворила и могућност слободног избора. Међутим, и слобода избора је утирала пут осећањима зависти и свађе. Ово питање је временом еволуирало да распарава о могућности постојања слободне воље-да ли је то замка која се не може расплести са опасностима којима је био изложен Буриданов магарац, или је то Сартрово разумевање слободне воље по коме је она нужно повезана са неопходношћу преузимања личне одговорности за сопствени слободан избор.  Можда је то ипак само првобитно отворена могућност која је човеку наметнута као вечита тежња, као непрекидан процес да сачува своју индивидуалност, али да у сваком избору има и меру, да друге поштеди од своје себичности и зависти. Уосталом, Бог је и Каину дао могућност да бира оне путеве  на којима ће надвладати своју изворну слабост.

Трговина је ширила и додире различитих људских заједница, што је обогаћивало садржаје живљења, али и подизало потенцијал сукоба.

 Намеће се питање, да ли се нешто променило до данашњих дана. Мењао се интезитет и дубина тих појава, а суштина је остала иста.

Осим тога, требамо бити свесни да сви људи имају исте нагоне, иста осећања, имају моћ ума и разума, али сваки човек је засебна појава, која се никада пре није догодила, и не може се никада поновити. Та неизмерна различитост у основним снагама, у јачини и облицима реаговања производи потенцијал несагледивог хаоса односа. Све те чињенице су енглеског филозофа  XVI I  века Томаса Хобса навеле да закључи да је „homo hominis lupus est“. Филозоф XX века Карл Попер је изнео и ову тврдњу: „Чак и ако прихватимо да је човек човеку анђео, још увек би постојали слабији и јачи. Слабији не би имали право да их јачи подносе, већ би им дуговали захвалност што их подносе“.

 У свим тим појавама и односима су зачеци људске потребе да ограниче своју слободу и да је пренесу на неки ауторитет.

У роману се управо описује прелаз са фазе када су сви људи имали једнака права на све, на фазу када се почело живети под околностима када су откриване прве тајне природе, када су стварани услови за пуније изразе основних, примарних нагона и осећања, чиме су се испољиле индивидуалне разлике све до сукоба свих против свих То је приморало људе да  ради сопственог опстанка своја природна права пренесу на неки ауторитет са снагом пресуђивања. То су упочетку били предводници- „главари“ одређене заједнице, а касније је формиран вештачки ауторитет-држава. Али човек није променио своје језгро, па су се сукоби ширили на друге заједнице, све до ратова између држава и народа.

 Ненадић нам свраћа пажњу и на чињеницу да је стицање нових знања и умећа покренуло формирање нових појмова, нових речи и потребу учења. То су били и подстицаји за активирање и развијање човекове интелигенције. Ненадић нас спретно уводи  у суочавање са чињеницом да интелектуална снага проистиче првенствено из биолошких потенцијала, и да учењем те разлике између људи постају само јасније.

 Ово изузетно уметничко дело се може означити и као бриљантан есеј о човековој суштини; човекова нагонско-афективна сфера, човеков темперамент, његови најфинји емоционални ритмови, његов душевни темпо, ниво расположења и ритмичност понашања независно од садржаја доживљавања су биолошке, генетске диспозиције које се у свом језгру до данас нису мењали.

Конкретнији и креативнији однос човека са природом и другим људима покренуо је развој афективно-вољних мехаизама , све до развоја карактера. Ненадићев јунак Граз је личност снажног темепрамента, али временом, у сложеним односима са околином, са другим људима, са неугасивим осећањима љубави, формира и профилисан карактер.

Може се рећи да нас Ненадић опомиње да се онтолошке вредности људи нису уопште мењале, само се постепено и скоковито смањивао Издин вео, али он никада неће сасвим нестати.

 Ненадић је несумњиво проницљив посматрач и добар познавалац људи, њихове неизмерне различитости, непредвидљивости и непоузданости њиховог понашања; он осећа најфиније, најскривеније вибрације у људима. При структурисању бројних ликова, например припадника Гразове групе за повратак у Гренџију, Ненадић је за сваког појединца , попут Чехова употребио само по неколико реченица, а сваки лик нам брзо улази у свест као стварно и делатно лице. Осим тога, уочава се ауторово стварање ликова код којих најчешће постоји усаглашеност телесне структуре и структуре понашања. Али, аутор не упада у замку шематизма, у свакој људској групи он налази и одступања, спољне дисхармоније. Он, без сумње, човека посматра као најсложенији систем, најсложенију структуру и организацију, као посебну појаву и догађај. Аутор са невероватном прецизношћу у непрегледној бујици сталног преливања и претакања уочава разделнице, оно што је постојано.

Он посебно осветљава и поља где се сусрећу тежње и осећања свих људи; то су завист и похлепа, који  „у људима као глад у вуковима никада не умиру“. Затим, да је страх заједничка појава, која може имати различите изворе или побуде, али људе уједињује у заједницу као вукове у чопор. У свему томе заједнички је генетски оквир.

 У лику Граза, у његовим интимним патњама, у раздирању љубоморе, у непресушној тежњи да овидљиви своју љубав, у страдањима при сусретима са другим људима и групама, актуелизована је још једна вечна истина-да је човек од првог дана обележен жигом самоће, и да код других људи постоји никаква спремност да се разуме невољник и да му се помогне. „Да је игђе  брата у свијету да пожали, ка да би помага“, био је вапај великог песника и владике Његоша.

 Када се прочита овај роман у човеку остаје дубока замишљеност и упитаност колико себе познајемо, како се и колико себи посвећујемо и куда смо се запутили.Онеспокајава сазнање, суморна је чињеница, да је човек остао непромењен у основним покретачким снагама, а из њих се рађају бројне убилачке побуде. Од открића глине и соли становника Гренџије пре хиљада година па до данас похлепа људи се није ни за тренутак исцрпљивала, посустајала; код првобитних људи је изазивала сукобе између појединаца и заједница, а данас угрожава и сам живот на Земљи, људска похлепа и себичност прети да, поред бројних штета, уклони и озонски кишобран који је формиран пре око 500 милиона година да би живот на земљи био могућ, који  је услов опстанка живота на земљи.

 Поставља се логично питање где су путеви спасења, која снага нас може одбранити од нас самих. Шанса је у покретачу свих других побуда-у снази и тајни љубави. У лавиринту опасних и сурових жеља и тежњи, чија су изворишта у примарним поривима, нагонима и осећањима, Ненадић као Аријаднин конац провлачи црвену нит љубави Граза и Лалке, која ничим није могла бити загубљена, нити поражена. Показана је немерљива снага љубави да се и невидљиво и удаљено овидљиви, да се оно што није покрај себе увек живо осећа. У лику Граза је показано и да је само човек способан за велика осећања, способан и за велика дела, за живот и када  борба за њега делује бесмислено. „Свет без љубави био би мртав“, писао је Ками. Ненадићев роман се и завршава победом љубави.

 Гразова вера и нада које су у његовом срцу опстајале када се он уздизао и када је падао, подсећају нас да су то заправо упорне  жеље човека за животом. Да се подсетимо и порука из Посланице Коринћанима Апостола Павла: „Остаје, вера, нада и љубав, а љубав је највећа муђу њима“, и „љубав никада не престаје, а пророштва ако ће и престати, језици ако ће и умукнути, разума ако ће нестати“,

 Одређене шансе за опстајање нуде и новија сазнања о људском геному. Човек јесте првенствено оно што је записано у његовом генетском оквиру, а свака јединка има специфичне димензије тог оквира. Међутим, данас се зна да се наш генетски потенцијал, нашим слободним изборима и напорима може ограничавати и проширивати. Ту снагу имају чврсте етичке норме на којима би се истрајавало, да постану константе у нашем понашању. Зато, ако умни људи у блиској будућности не прокрче нове стазе, не изграде нови Заветни ковчег,  човек ће остати да буде „клупко дивљих змија које су ретко спокојне једна уз другу“, како је писао Ниче, а свет ће и даље бити, „неоплевљен врт“, како је писао Шекспир пре око 400 година, биће  толико искварен да ће рађати само осећање мучнине, како је писао Сартр у XX веку. Ненадић нас упорно и доследно деценијама подсећа и опомиње. Нама остаје вера и нада у победу љубави, ума и разума, пре и изнад свега љубави  јер „ И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“, поручивао је Апостол Павле.

 Проф. Др Ацо Јовичић

-------------------------------------------------------------------------------

Из књиге "ПЛЕЈАДА ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ", Раде Саратлић

Прича ваља само ако живот не ваља
Добрило Ненадић

   Четрдесета и завршна књига библиотеке ''Век Политике - бисери светске књижевности'' је роман Деспот и жртва Добрила Ненадића, једног од писаца који су допринели обнови историјског романа у савременој српској књижевности. Мајстор приповедања окренутог прошлости, Ненадић је у низу романа читаоца вратио у средњи век и омогућио му да на нов начин види то велико доба наше историје.
   
Деспот и жртва - прича од сувога злата. Све кипи од живота, све би да прсне од снаге! Јунаци оригинални, ''ондашњи'', а опет сви и данашњи. Сем, можда, Ђурђа Бранковића и Ирене - Јерине, али, ко зна, могу и они да се појаве, ако је веровати Ненадићу, а ваљало би, очигледно, поседује нека тајна знања, поузданија од историје... Антологијска је, из античког мермера грађена, сцена продаје и куповине српског робља...
   Рођен 1940. у Вигошту код Ариља, по струци агроном, Ненадић је сав свој живот посветио двема великим својим љубавима - агрономији и књижевности.
   У књижевност је ушао супериорно - његов роман Доротеј изабран је за објављивање на конкурсу '''Народне књиге'', БИГЗ-а и ''Рада''. И не само што је тада објављен, постао је и књижевни догађај који даје обележје чак целом једном периоду у књижевности.
   Поред славе, свом творцу донео је и награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (1978). Доротеј је код нас, од 1977. до 1997, имао чак осам издања, а постоји и словеначко, руско и пољско издање.
   Роман Деспот и жртва, за веома кратко време, од 1998. до 2000. године, доживео је пет издања, овенчан и угледним наградама - ''Меша Селимовић'', награда ''Просвете'', награда ''Златни бестселер'' (све три 1998) и наградом наше националне библиотеке за најчитанију књигу (1999).
   Писац је добио и награду ''Библиос'', за 2000. и 2001, за укупно стваралаштво.
   Романсијерски опус Добрила Ненадића може се поделити на два велика циклуса. У првом, романи са историјском тематиком, у распону од Доротеја до Победника, а у другом су романи из савременог живота - од Кише до Урагана.
   Ова подела, указује Радивоје Микић, значајна је и због тога што су романи и са историјским темама добили превагу над онима који говоре о савременом добу, ''а за ту превагу највише заслуга има један погрешан критички приступ, заснован на једноставној чињеници да су историјски романи имали више успеха код читалаца''.
   Ненадићеви романи са темама из паланачког живота наставак су једне важне линије у српској књижевности, засноване на критичком односу према малограђанштини. Најновији - Ураган, говори о ратној 1999. години, осветљавајући, пре свега, живот нових друштвених слојева, такозваних новобогаташа, који се и у тренутцима кад је угрожена и сама држава, предају својим ситним и бесмисленим страстима.
   Микић истиче да, у годинама које долазе, Ненадићеве романе Киша, Поплава, Врева, Статисти и Ураган, тек би требало читати и тумачити на прави начин.
   Као писац историјског романа, већ Доротејом, у нашу књижевност увео је нов начин приповедања о средњем веку. Не инсистирајући претерано на такозваном историјском декору, пре свега, окреће се човеку и његовој судбини, дочаравајући унутрашњи свет својих јунака. А тај свет, као у Доротеју, веома је сложен, саздан од противуречних душевних импулса, и зато је и логично што је управо такав јунак близак човеку који живи данас.
   Идући и ка важнијим историјским личностима (Роман о Обилићу), али и ка људима које је кроз живот водила нека уметничка идеја (Брајан), настојао је да прикаже различите типове људских судбина, нудећи и различите одговоре на искушења која доноси само време.
   Мада је дошао после низа писаца историјских романа, Ненадић је брзо успео да изгради нови образац приче о прошлости. Последњих година, романом Сабља грофа Вронског, почео је циклус у чијем су средишту догађаји из друге половине 19. века, очигледно, примећује Микић, желећи да покаже како се управо у тим догађајима зачиње нешто од оне драме кроз коју је српски народ пролазио током 20. века.
   Радивоје Микић још каже: ''Узимајући за основу приче владавину деспота Ђурђа Бранковића, Ненадић као средишњи догађај у саму причу укључује зидање смедеревске тврђаве, која подједнако треба да буде и израз економске моћи једног владара, али и изазов његовим непријатељима.
   Веома живо дочарана је слика тог далеког времена, и живот Срба, Дубровчана, Турака, људи из Византије... Мада даје слику живота на двору, он се много више окреће животу људи изван дворског круга, и два најважнија јунака биће Петрашин и Богдан, двојица одбеглих турских робова - представљени по обрасцу библијске приче о учитељу и ученику, кроз проблем издаје. До издаје ће и доћи, јер они верују у различите вредности - Петрашин, незаинтересован за материјална добра, жели, пре сега, да буде глас вапијућег у пустињи, а Богдан је крајње прагмантичан, и сав окренут ономе што побољшава људски живот на земљи.
   Једна од важних тема у овом роману је и само писање - како треба причати причу. Стога су од велике вредности његове поетичке лозинке, од којих су три најважније: ''Не причај оно што нико не воли да слуша, Прича ваља само ако живот не ваља, Три пута размисли пре него што причу почнеш''...
   И роман Деспот и жртва, и читав романсијерски опус Добрила Ненадића показују да у књижевности нису важне моде и пролазне опсесије, већ да је за читаоца најважније да добије добру причу, која чак и кад је смештена у привидно далеко време говори и о ономе што се и те како тиче данашњег доба и човека који у њему живи''.

----------------------------------------------------------------------

Миленко Б. Пајић
ДОБРИЛО НЕНАДИЋ ИЛИ ГЛАС ДРЕВНОГ ПРИПОВЕДАЧА

    Вратимо се за трен тридесет година уназад и покушајмо да замислимо тадашњу животну и уметничку позицију Добрила Ненадића. Тешко је пронаћи праве речи, али да је био усамљен, то је сасвим сигурно. Тек се био огласио на анонимном књижевном конкурсу три велике издавачке куће из престонице. Када су шифре разрешене настао је прави хаос. Појава Добрила Ненадића на домаћој књижевној сцени донела је неочекивани преокрет. Писац из провинције својом првом књигом био је морални победник великог државног конкурса! Изненађење, узбућење, хаос.
    Већ на првом кораку при свом уласку, пробоју у српску савремену литературу, Добрило је начинио неколико продора. Оживљавање дубље националне прошлости сматрало се непожељним. Доротеј је, међутим, дрско и слободно оживљавао српски средњи век, што се сматрало непотребним и неважним. Победници су били исписали своју верзију прошлости и многе странице биле су истргнуте или затамњене. Иако прво пишчево дело, Доротеј је одличан роман и већ пуне три деценије је наслов без којег се више не може замислити српска књижевност. Књига је издржала суд времена, јер када се чита данас и даље одише свежином, топлином и убедљивошћу као да је написана јуче.
    Од Доротеја до Хермелина Добрило је исписао стотине и стотине страница одличне, особене и препознатљиве прозе и остварио значајан опус који тренутно броји 15 романа. Најтежа и најкомпликованија приповедачка форма одувек је била прави изазов и права мера Добрила Ненадића. Ко год се у животу дрзнуо да пише роман веома брзо је схватио какав је то подухват, колики посао, какве тешкоће подразумева и колико снаге, знања и вештине изискује. По свршетку једног рукописа веома је тешко наканити се и прикупити довољно мотива за нову списатељку авантуру. Добрило је, међутим, најмање 15 пута излазио на то непрегледно стваралачко поље и победнички се враћао са њега. Краћи књижевни облици за овог писца једноставно нису били довољно изазовни. Добрило је одмах ускочио у седло најтеже књижевне категорије и запуцао из ,,тешке списатељске артиљерије”.
    Иако је сам роман као књижевни жанр у другој половини XX века претрпео много трансформација, оспоравања и хвалоспева, монтаже и демонтаже, Ненадић се држао познатих и традиционалних решења. С друге стране, многе његове прозне изуме пожелео би сваки виспренији постмодерниста. На широком романескном пољу Ненадићеве сторије парадоксално делују истовремено и распричано и уздржано. Он своју причу води интелигентно, вешто и мајсторски контролише нарацију, али је увек спреман на нагле заокрете, на изненађења, на смех и ведрину. И велики прозаисти се понекад забораве, па делују одсутно и досадно, али се тако нешто Добрилу никада још није десило.
    За протеклих тридесет година Добрило је издржао више удара књижевних мода и стамено се одупирао политичким турбуленцијама, као и несносној идеолошкој гравитацији. Како? Једноставно, остао је доследан себи. Шта га је још крепило да истраје? Одувек је имао подршку читалаца. Добрилови велики тиражи представљају неку врсту феномена, јер он никада није правио нити дозвољавао себи уметничке уступке. Држао се чврстих правила која је сам прописао и никада није склизнуо испод завидног естетског нивоа. Бројна читалачка публика одлично је разумела Добрилов језик, а он је зборио гласом древног српског приповедача.
    У свом обимном опусу Добрило је пратио најмање два основна тематска тока - историјске теме из ближе и даље српске прошлости и социјалне процесе и догађаје из свакодневне реалности наших малих градова. Добрилове књиге врве од бројних ликова вешто оживљених и пробраних и са друштвеног дна, али и из редова елитног врха. Добрилово оштро око запажало је све детаље људског карактера из блиског окружења, али је знањем и маштом умео да реконструише прохујала доба о којима нема нарочито много података. Добрилова проза увек има логичан наративан ток, бројне асоцијативне меандре, језичку свежину локалног говора и температуру и боју специфичног тзв. ерског или ужичког хумора који се често оглашава и оштром сатиром. Добрило уме да критикује, али ни један његов лик није дат без суштинског разумевања и нежности. Ако си некоме наклоњен, то не искључује да му не саспеш истину у лице.
    У Добриловим романима увек је више казано него што је записано. Речима у његовој разиграној реченици као да је тесно, али је зато мислима и осећањима сигурно згодно и комотно. Његова оригинална духовитост напросто искри штивом, а ројевима летњих свитаца исијавају реченице. Свака реплика бриди од осмеха и јежи се мелодијом. Добрило је она врста надахнутог приповедача који своје усхићење радо дели са ликовима које уобличава пред нашим очима. Благе додире, трење мисли о језик и обратно, као и чудесна исклизнућа ведрине Добрило успешно и на себи својствен и непоновљив начин преноси на сваког свог читаоца.
    Част је бити његов узоран читалац. Ко год је окусио од Добриловог сна није се покајао. Ко год је ушао у његов приповедачки свет добио је много више него што је очекивао. Размена емоција и енергије између Добрила и његових читалаца траје три деценије и наставља се знатним интензитетом и дан-данас, а не сагледава јој се свршетак.

-------------------------------------------------------------------------

ПОБЕДНИЦИ
Добрило Ненадић
- приказ романа -

АЦО ЈОВИЧИЋ

    Савремени глобалисти са неком осионом супериорношћу, равнодушном површношћу и потпуном неосетљивошћу за другачије разлоге, одвраћају нас од потребе да се сећамо прошлости, још мање да се бавимо оним што је било; за њих постоји само један смер - акција за остварење боље будућности. Чињеница је да су тако наступали сви који су нудили идеје тоталитарних система. Међутим, нико и никада не може оспорити да у људском понашању постоје одређене константе које су производ биолошке расположивости, и оне које су формиране дугим историјским искуством. Важно је истаћи, нагласити да се у генетској структури човека налазе и наслеђене и стечене константе. Наиме, човек својим активним напором, слободним избором може додавати одређене компоненте првобитном генетском потенцијалу.

    Према томе, историјом се бавимо не само зато што то желимо, већ и зато што је то и део онтолошког статуса наше природе.

    Када се историјом баве људи надарени снагом уметничког, поетског изражавања, онда имамо доживљај пуне спектралне лепоте и реалности прошлих догађаја и њихових актера. Тада се у нашој свести успоставља непрекинути ток времена, настаје доживљај као да до нас допиру светлосни зраци кроз које корачају наши претходници, као да до нас допиру вибрације у којима одјекују звона која су давно звонила.

    Такво дело створио је и читаоцима поклонио наш књижевник Добрило Ненадић својим романом Победници. Томас Ман је рекао да је ''таленат судбинска човекова способност''. Таква способност је принудила Ненадића да се не одвраћа од себе ни онда када су му се на путу нашли неки Салијерови следбеници, који сваку величину и успешност хоће да свале у блато. Такав рђав сој људи није овдашња и ововремена специфичност; лоши, зли и глупи су равномерно - а то значи праведно, распоређени на целој планети, нигде у томе не влада оскудица, тога свуда и увек има у изобиљу. Личности Ненадићевог соја су одређени и опредељени да буду победници.

    У овом роману он је једно доста заборављено и по-мало безоблично време из наше трагично изломљене историје, изузетном свежином, разноврсношћу и пуноћом израза поетски оживео, испунио га узвишеном епиком и етиком које никад не застаревају.

    Опет се овде главно збивало и пресудило као по једној давнашњој арапској пословици: ''Море се са ветром бори, а барка страда''. Опет је наш народ направио још један свој судбински круг; као по неком кодираном запису у свом несвесном бићу, он чврсто пригрли неку идеју, неки свеж или давни смисао, или га јачи присиле да се повинује туђој замисли, а онда силовито крене да се ослобађа од онога што је сам узео, или зашта је принудом био везан. Упоришна тачка у том понављаном присвајању, везивању и покретању одувек му је био његов дом, његова домовина. Тако се наш народ попут Маркесовог народа сам, усамљен и остављен стално креће укруг, а повремене искре слободе плаћа сопственом крвљу и опустошеном земљом.

    Живот је за свакога најмање ствар слободног избора, али је наша несрећа можда виша и већа, јер нам је упоришна тачка у срцу осовине већих и моћнијих, јер су историјски наноси зла овај простор чешће плавили.

    Такву драму безуспешног кретања у кругу, Ненадић је необично лако, привлачно и са мером, неким својим непознатим чулима изнутра опажао, а продорним духом просветљавао и нашем разумевању приводио. У првом плану он јаку светлост пропушта кроз људско мноштво, групе окупљене и покретане егзистенцијалним поривом - поривом опстанка и слободе, који је историја нашег простора уздигла до узвишености, увек живог смисла и неподкупљивог разлога. У том мноштву Ненадић излаже на видело оне одсјаје које искре из срца бити, која људско мноштво спаја у моћну целину, целину која заједничку муку прима као нужност, која и свој живот уме да прима као неизбежност. За њих је борба за слободу ''божја ствар''.

    Они у том виде подвиг који морају да остваре јер је то божја воља којом се овај народ ставља на искушење да би се проверила његова вера и љубав. Они за своје премрзле ноге кривицу приписују себи, јер ''државу заслужују домаћини, а не нерадници и дангубе, који немају ни толико способности да себи пристојну обућу набаве''. Ова наизглед једноставна мисао има вредност увек свеже поруке, за сва поколења, бар на овим просторима.

    Иако ту целину у већини чине безначајни појединци, Ненадић кроз унутрашње просторе појединачно пропушта јаку светлост - а и нама луч у руке дотура да и ми добро видимо - и показује нека оштра, одредишта, обичном уму невидљива места, неки од првих, а затурених и замрачених извора из којих се узима првобитна снага; он допире до места и времена где су и када су настали први нагонски, чак пранагонски записи, где се налазе зачетне тајне живота и света, где су скривене запечаћене, а нерешиве загонетке човека. У појединачном, наизглед обичном, Ненадићевом духовном виду не промичу оне нијансе појава које су одраз најдубљих душевних и духовних вибрирања; у изразима љубави и мржње, среће и несреће, Ненадић препознаје унутрашње побуне, ватре непогасивих пожара, повремене ураганске олује. Он у човеку види мукотрпан немир, болно треперење, грчевите трзаје, и велики неред, што понекад у њему успоставља мрачан поредак.

    Али за Ненадића није човек само зао, или само добар. Није увек лош, или стално добар, није много срећан - најмање дуго срећан, а ни увек несрећан. Мудро и неразумно, лепо и ружно, љубав и мржња су по Ненадићу у неразмрсивом и недокучивом преплету. Иако се стално повлаче неке имагинарне линије између зла и добра, Ненадић их брише, он зна да је то узалудан посао, толико безуспешан и неприродан колико преграђивање усталасалог мора.

    Човек је у вечном сукобу између својих зачетних снага, своје првобитности и својих замисли добра, које би требало да успоставе равнотежу између срца и ума. Он је вечно разапет између онога за чим жуди, и онога што мисли да треба чинити. Та битка је више безвремена, она није трајање које има фазе и етапе, нема ту ни бојног поља, ни победника ни пораженог. Зато је човек ужасно усамљен, препун древних страхова и унутрашњих болова, заробљен у себи, сапет са самим собом као што је то записао велики Његош: ''Т' јело стење под силом душевном, колеба се душа у тјелу'', и ''нико срећан, а нико довољан, нико миран а нико спокојан''.

    У понашаању својих јунака, у њиховим покушајима да се до краја изразе, Ненадић живот сагледава као процес у којем нема јасних узрока нити коначних сврха, зло и добро имају једнако право постојања, и као Сартр конституисање човекове суштине протеже на цео живот - до краја живота сваког човека.

    Не знам да ли се може оспоравати она чувена Шекспирова мисао да је ''живот прича коју идиот прича, пуна буке и беса, а не значи ништа'', али ми се чини да је Ненадићево поимање живота и човека ипак са више радости и то оне прозрачне, лековите радости; он као да осећа да је мисао о ништавности људског живота тежа и од свести о смрти, њему је ближа мисао другог генија - Достојевског, која гласи: ''Све је проклети, ђавољи хаос, а ја ипак имам вољу да живим''.

    Застанимо мало и задржимо нашу пажњу над јединственим живим сликама, сјајним поетским доживљајима неких људских обличја и израза које је Ненадић приложио у ризницу лепоте и знања, на дар нама и поколењима.
    Јединствену вансеријску људску и официрску појаву представља генерал Јован Белимарковић. Он је за главу нижи од свог кнеза, у ходу се пропиње на прсте, свој долазак најављује прегласним говором, пред огледалом прави пуни круг. Израз му је слојевит, оштар, одлучан, али приметно тврд и суров.
    Он је даровит војсковођа, није заробљеник кабинетских пројекција вођења рата, он располаже високим војним образовањем, али је изнад свега човек снажне интуиције и великог надахнућа. Своје способности он непрекидно потврђује у непредвидљивој и варљивој стварности. Утемељено самопоуздање представља критични моменат у његовој личности који му увек кад треба - а други то не могу или не смеју - ослобађа корак више. Што је за друге ризик, авантура за њега је сасвим извесна ситуација, он види и оно што обичном оку није доступно. Он иде у сусрет опасностима, он их пресреће и неутралише. У таквом поступању и у снажној интуицији је и основа његове храбрости, а све заједно чинило га је великим војсковођом. Својим провереним способностима, умео је у правој прилици да дотури још вредних драгуља. Он је знао да је за успех неопходно ''да се сретну прави човек и права прилика'', затим да народ жели вођу, а да су ''добре ратовође као мудри и добри очеви''. Усред битке, он попут апостола хришћанства своје војнике позива да буду добри хришћани, да се издигну изнад равни мржње и освете, да буду добри, праведни и милостиви према заробљеним непријатељима. Осећао је он да ''победа има стотину очева, а пораз само једног'', мислио је и на време које долази после победе, па је чинио све да победник у њему не порази човека. Осећао је да после победе остаје прича о величини и чистоти подвига и да то може бити довољна награда за све учињене напоре. Зато прича о победи и победнику мора бити саткана од дела људског ума и разума, али и дела људске љубави. Чини се да је баш у томе Ненадић у личности Белимарковића, одлучног војсковође, осветлио, или у њу уградио једну критичну вредност која га чини историјском величином; у његовом поступању према заробљеницима изказује се опредељење за универзалне, вечне, јеванђељске вредности, њега не напушта љубав према човеку ни онда када свуда около горе ватре ратног пожара, он је и у злом времену племенит. Он је ратник који се само брани од зла, и тако се бори за добро.     Он не узима правду и истину у своје руке, најмање право да буде једини судија, он зна да је све то, као и освета, божија ствар. Да је другачије поступао, убијао би и себе, убио би човека у себи, сваку успомену на себе вредну спомена. Бити победник, а не убити човека - то је смисао борбе за слободу и опстанак.
     Уз сву величину генерал Белимарковић је патио и од обичних људских слабости, у његовом понашању било је и непријатних несагласности. Његов доживљај приметне обичности физичке грађе, а у исто време својих надпросечних умних способности представљао је рањиви слој његовог бића. Одатле је допирала и одређена суровост и тврдоћа у његовом изразу, понекад неуздржљива непријатност у односима са себи, по дужностима равним, и спремност да се слабији понизи. У томе је истакнута његова потреба и за неком врстом доплате за позитивну разлику у способностима и делима у односу на друге. То је и очигледна порука другима да разлике постоје и да је надмоћ на његовој страни. У томе је, и у његовој рањивости корен његове осетљиве сујете. А сујета је одредила његов однос према необичној структури личности свога слуге, инфериорна марљивост, и неподкупљива оданост слуге симболичног имена (Пуриша) је била обична и издашна храна која је стишавала његову сујету. Специфична, инфантилна личност слуге је била и осигурање од скидања вела са тајних простора у бићу генерала Белимарковића који се не могу увек покрити, и сакрити.
    Смисао свега допире из болних унутрашњих сукоба, од нестишаних таласања у најскривенијим душевним слојевима. То је побуна да би се савладало лично разочарење. Испод строге и чврсте спољашње неосетљивости трепери рањива душа, болно пулзира давнашњи страх због онога што јесте, а било би боље да је другачије - више и лепше. Да би учврстио своје растрешене темеље, да би победио горко осећање пораза, он свој висок чин и славу војсковође претаче у осећање моћи. А човек увек тако поступа - тежи ка освајању моћи да би савладао вечно људско проклетство - победио бол и страх. Из таквих напора проистиче надкомпензација која постаје битна компонента успешности његове официрске каријере. Зато је и његова оптика у односу на самог себе обележена историјском изузетношћу. Ту врсту амблема он је освојио и с правом носио. Али то знамење је као по правилу представљало висок ризик у владавини просечности која тежи да све високо и јако обори и заувек затрпа.

    Он је платио ту сурову цену, кривицу су му именовали умови Селимовићевог аксиома: "Охоло су земљом ходили и ружне сплетке плели", био је оклеветан, и заборављен све док се није испунило време Ненадићевог поетског надахнућа.
    Личност новинара Јеврема Весића је нарочито убедљива, стварности блиска да је истински допринос разумевању суштине многих "добрих новинара", у свим временима и на свим просторима. Он зна да истина није очигледна, да је она "лукава и загонетна", да је скривена негде испод, дубље, да оставља само сенке, најчешће лажне трагове. За њега "нема тога под капом небеском ко за нешто није крив". Ова мисао је подударна са ставом Андрићевог јунака Карађоза у Проклетој авлији. Он је и човек проницљивог духа па му та способност, и животно искуство представљају нечастиво оружје у односима према људима и догађајима.

Човек није оно што по одређеним способностима може да буде, није ни оно што по дужности треба да буде. Човек је загонетна мешавина, неразумљив лавиринт доступних, невидљивих и непролазних ходника, осветљених оаза, али још више понора густог и дубоког мрака. Човек је и оно што мора да буде, што му његови мутни пориви и узаврели нагони налажу.

Јеврем је незалечиво понижена и повређена особа; његова телесна грађа и цео спољни изглед су толико ружни и недовршени да могу изазивати само сажаљење, подстицати на шале и подсмех. Он личи на дело неког лењог, површног и немарног градитеља. Свест о свом изгледу, на коме се не може ништа поправити, нити покрити, производила је у њему од првих дана дебеле наслаге очаја и болног пораза. Његову понижену душу васкрсавало је само повремено необуздано задовољење елементарних страсти, обичне пожуде. На више од тога он није имао право. За више треба више времена, а то је већ ризик да се другима сасвим изложи, да доживи нове озледе у ионако пораженој  и опустошеној души.

    Хировитост карактера Јеврема Весића је доказ како давно загнојена рана у души човека, која непрекидно цеди отров не може да се зацели разлозима ума и разума, она тражи освету, јачу од његовог бола и страха, а освета је намењена свему што је високо, усправно и наочито, што је велико и моћно. Освета му постаје циљ и смисао, а његов проницљив дух и образовање су његово опасно оружје. Тако несрећа промрзлих војника њему није била важна као податак о тегобним и оскудним временима у којима је живео српски народ, а морао да ратује, не као повод и прилика да се проникне у моралну грађу обичног српског војника, за њега је то више од свега могућност да нађе лепљиву, а прљаву честицу коју ће дуго ваљати, у камен претворити  и њиме се осветнички на генерала Белимарковића бацити. А место генерала је високо постављено, он је ловоровим венцима овенчан.
    Ликом Јеврема Весића Ненадић оставља једну вечну дилему: шта је и какав је смисао онога што се у новинама пише, чија је то прича, да ли је то прича о ономе о чему је наизглед намењена, или је то прича човека који не успева да се сам извуче из сопственог мутног глиба? Овим је отворено питање чије су руке прљаве. Сартр је сматрао да прљаве руке имају они који се боре само за идеје, који више воле идеје, него људе. Сасвим је сигурно да човек поред свих својих природних одређења мора живети унутар дефинисаних моралних оквира. Нису у питању било који морални оквири, већ они који се заснивају на дугој традицији, на традиционалном смислу за правду и доличност. Зато ова дилема коју покреће Ненадић истиче важна морална питања.
    У ратном вртлогу, између слика ужаса људског страдања, разљућене зима и сенке смрти, Ненадић спретно, на правом место и у право време умеће слике лепоте жене и најдубљег људског смисла - лепоте љубави према жени. Он истиче једну од истина које нису лако разумљиве: ''лепоте је по свету мало по трунку, једно мајушно светлуцаво зрнце не веће од семенке мака у океану глиба''. Заиста, лепота и мудрост су одувек и свуда биле и јесу ретке драгоцености. Све што је савршенство, врх достигнутог, дато је у незнатним количинама. Када ту творац истроши снагу, па му треба дуг предах да понови покушај. Или то неки виши смисао људима као грешним створењима драгоцености дарује само у назнакама. Ако не би било тако, људи би то у бесцење претварали и у блато бацали. Можда је то само још једна тајна коју нам је Створитељ задао.

    Лепота је заиста тајна, а и тајна је лепа. И љубав према жени је недокучива и лепа тајна. И Ненадић питање доживљаја љубави према жени отвара као неодгонетнуту тајну: ''Зашто се неке слике, призори и догађаји тако дубоко укорењују у памћењу... а други не пак мање занимљиви и упечатљиви нестају без икаквог трага као да никада нису постојали?'' Лепо је тајна могућег савршенства, тајна постаје патња душе, али је душа жива док трају патње, кад оне нестану душа умире.

    Тајну лепоте и жудње за лепотом жене Ненадић је маестрално обликовао у лику руске болничарке Варје. Њена лепота и жудња коју она изазива се могу само описивати, али не и описати, могу се доживети, али се жеље никада не могу довољно испунити. Варја постоји само као загонетка, готово као опсена. Међутим, Ненадић не верује да у људском обличју постоје савршенства. Испод неподношљиво лепе спољашности Варје откривају се импулзивни, тешко разумљиви изливи љубави која нема ничег осим нагонске буре. За такве њене ирационалне поступке Ненадић даје одговор на другом месту, другим поводом: ''Човеку је можда понекад а и чешће потребно да буде свиња да легне у смрдљиву бару и да се облати. Затегнут као тамбура лако пуца, те му је неопходно да се олабави... да не би експлодирао''.

    Уз лепоту жене увек иду најмање две супротстављене појаве: околина за њих поставља високе захтеве, испоставља јој немогућа очекивања, врло уске оквире за кретање, а у исто време показује просту агресивност. Зато су и Варји њена лепота и њено аристократско порекло у одвише обичној стварности ''која је пуна хаотичних и бесмислених збивања и случајности'' били претешко бреме, тесан оклоп, па је повремено, у падовима и нискостима тражила одушка и лека. И Достојевски је у својим Записима из подземља писао да човек у сопственом поразу, у својој жабокречини доживљава неразумљиво задовољство.

    Лик Варје показује да је лепота у исто време тајанствена и опасна. Ту се ђаво са Богом бори, а бојно поље су људска срца, каже Достојевски. А ђаво и постоји да у животу не би превладала разборитост. Варја осећа да је ''срцу лепота, што је уму срамота'', па она за себе не тражи разлоге, нити нуди објашњења. У нескладу њене неодољиве појаве и непредвидљивих, а саблазних поступака који личе на неконтролисане трзаје душе у преуским оквирима ума, показује се како човек неретко узалудно покушава да покори своје узбуркане нагоне, јер разум не може да понуди нешто боље, замену која ће човека више успокојити.

    Божији људи, они са божијим благословом којима припада и Ненадић помажу нам да препознамо нека универзална обележја у човеку и свету. Такве способности за нас значе могућност више да се лакше успокојимо у овом вечном неспокоју који зовемо живот. Он нам помаже да будемо слободнији, да будемо више добри, да будемо више људи. Он нам је у руке предао ''вјечну зубљу вјечне помрчине'', да просветљавамо замрачена места у мору тајни које живот чине. Он нам светли на нашем путу да би откривали нераспознатљиве разлоге и затурени смисао.

    Мудри и даровити људи су божја благодет, прозрачна светлост на незнаним стазама живота. Зато се треба молити да их буде увек, да их буде више. Они су потребни увек, а нарочито када се дешавају изненадни потреси у нашем бићу, када осећамо јачу потребу за људском близином; присуство оних са великим духом су сигурнија стреха. Без њих у нашој тами биће више густог и непрозирног мрака.

    На крају, не могу знати колико сам се приближио вашем уму и вашем срцу, али се браним чувеном Тагорином максимом: ''До истине можемо доћи ако нам је дата слобода да грешимо''.

Ацо Јовичић, 25. мај 2004.

 

Проф др Ацо Јовичић
11. 12. 2005., Београд

Приказ романа Мрзовоља кнеза Бизмарка Добрила Ненадића

Роман Добрила Ненадића «Мрзовоља кнеза Бизмарка» је сликовито и живо казивање о једном од најдраматичнијих периода из историје Србије и српског народа. Тај период се може означити као критична фаза за све што ће се српском народу до­гађати након тога, све до данашњих дана, и можда - до краја.

То је прича о догађајима у којима је актер новинар Јеврем Весић; то је време након завршетка српско-турског рата 1878. године и припрема за једну од многих «великих међународних погодби» - за Берлински конгрес тадашњих великих империја. Српски народ  је издашно приложио жртве, још једном је своје тло  дубоко залио својом крвљу, а онда  је  наступило мучно ишчекивање. Остављена самој себи, Србија чи­ни све што зна и може да заслужи макар мало светлости - да не буде прецртана или заборављена у новом прекрајању граница Европе, да не буде занемарен њен претешки улог. То мучно и понижавајуће ишчекивање  да се призна право на свој живот, на свом животном простору, та  увредљива зависност од «мрзовоље» неког моћника, про­изводи осећање вечне егзистенцијалне угрожености малих народа.

То је и слика трагичног суочавања са предугим ропским наслеђем, са неписме­ношћу, незнањем, запуштеношћу, са домаћинствима која личе на брлог, и психолошком расцепљеношћу српског народа, тек ослобођеног од вишевековне турске тираније. Мали народи су у грађењу историје увек били потрошни грађевински матери­јал, одвише јефтин да би се штедео, а архитекте су редовно била велика и моћна царства. Опијени осећањем  силе, велики су по правилу пројектовали нелогичне системе, куће без темеља.  На завршетку свих великих историјских потреса,  безумљем које рађа осећање моћи, обављане су припреме за још већа и драматичнија рушења и људска страдања.

Тако је било и за време Берлинског конгреса. Преписке дипломата великих сила показују  њихову зловољу, хипокризију и  одвратну себичност. У писму  аустро-угар­ског министра иностраних послова гро­фа Ђула Андрашија свом британском колеги маркизу Роберту Солзберију, историјска тежња српског народа да има националну државу именује се као «претећа опасност», па се лицемерно нуди анексија БиХ као срећно решење - да  велика аустроугарска царевина «њихове становнике штити  једне од других, да их навикне на миран и равноправан  заједнички живот и да их  поведе у сусрет бољој будућности». Да ли се нешто променило после 120 година? Само су нови усрећитељи, а понављано проливање људске крви до неподношљивости трује осећања међусобне нетрпељивости и мржње. Писмо британског дипломате  - конзула у Београду Џернигама свом министру  маркизу Солзберију је од есенцијалног значаја за разумевање европске, па и светске историје. Из њега се недвосмислено види ко у вели­кој игри, у нагодбама лишеним права и правде, уочава опасно место у новоформираној грађевини, ко уме да предвиђа одакле ће букнути нови ратни пожар, чија рука је вукла добитне потезе, ко је научио да са нарочитом мудрошћу влада светом. Чини се да се ту ни данас није ништа променило. Тај дипломата пише  да је анексија БиХ од стране Аустроугарског царства « мина која ће потајно у будућности разорно деловати у словенским крајевима Аустрије». Управо тако, та мина је експлодирала и упалила Европу и свет - оглашавајући почетак Првог светског рата, чијим исходом је разорено аустроугарско, и докрајчена друга велика европска и светска царства. И тако непрестано - у кругу се понављају догађаји, а смењују се само царства и мењају улоге.

Улога Србије је одређена њеном величином,  географском позицијом, при­родним карактеристикама њеног простора и неким менталним одликама  њеног народа, пре свега слободарским традицијама и спремношћу на велике жртве на путу до своје слободе.

Ова књига је сјајан подсетник за оне који су знали, а од терета актуелних догађаја понешто и заборавили, лектира за оне који нису ни знали, али и опомена уским и плитким умовима који би да нас као збуњено стадо опет уведу у неку бољу будућност. Она оптерећује и растерећује наша осећања и уверења, она је  добар путоказ за наша несналажења у овим смутним временима и општој збуњености.

Други значајан аспект овог романа је суморна слика Србије чији народ  постоји и опстаје у равни  егзистенцијалног ништавила. Он је вековима био растакан и поништаван, а сада треба да се организује и преображава у духу новоуспостављених односа моћи, значаја и утицаја. Аутор је изванредно уочио и насликао спонтано, а законито престројавање и раслојавање унутар  самог српског народа; разноврсност природних и ду­ховних склоности од самог искона, одређује и непредвидљиву мрежу путева којима ће се појединци и групе усмеравати. На једном крају су заборављени ратни инвалиди и бескућници,  на другом брзи, вешти и лицемерни трговци и други богаташи, а унутар тог простора је право шаренило ликова и облика понашања; и у Србији као свуда у свету све личи на «један велики вашар у коме су се састали  распикуће и течитељи». Тако је било свуда, од почетка света, тако ће бити до краја света, смењују се генерације, а мењају  костими и инструменти. Сигурно је и да велике силе нису никада искрено же­ле­ле да овај наш простор буде  људски уређен, никада  нису пристајале да се овде чврш­ће обликују компоненте националног и духовног идентитета… тако је било у време Берлинског конгреса, тако је и данас.

Аутор ове књиге је опет потврдио своју високу даровитост у запажању и откри­вању обичном уму неприметних и скривених вибрација и тананих титраја у природним појавама и људском понашању. То је редовно нарочита вредност и посебна снага привлачности његових романа; они се једноставно морају читати брзо, у континуитету, али и поново јер голицају нашу најдубљу радозналост и  незаситу тежњу да себе види­мо унутра, макар одмах то и покрили и дебело затрпали. Аутор нас увек изненади новим опаскама, логичким везама, способношћу да нам сваког човека, ма како се он показивао, прикаже као дело од више руку и светлости духа различитих таласних дужина. Све то се стапа у поруке трајне вредности. Без сумње, аутор овог романа поседује не­вид­љиву светлост којом светли и по најдубљим коморама људске душе, открива и најдубље тајне изворе из којих истиче покретачка снага живота и света. Сам аутор каже; «Е, сасвим другачије  опет изгледа кад човек  стане сам пред собом и загледа се у ону мрачну дупљу из које, као из каквог вулкана, непрестано куља црни дим измешан са пепелом». Управо је тако, то јесте другачије, али за то другачије треба Бог бити даре­жљивији, мора се сусрет природе и духа остварити у тренутку јаке светлости духа.

 Аутор је без сумње миљеник духа.

------------------------------------------------------

ФРАГМЕНТИ ИЗ ПИСАМА МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА
         Поатје, 01. 03. 2004.

   Драги Добрило,
   сад је овде зимски распуст, били смо недељу дана у планини, идемо сваке године у централни масив.
   ... Вратили смо се синоћ. У пошти нађох Твој нови роман. Хвала на пошиљци, мораћу, нажалост, да одложим читање. Прекосутра идем на пут, бићу у Србији 3 недеље па ћу га читати уоши Ускрса, кад се вратим овамо. Као и обично пред пут, имамо пуно посла и ситних обавеза.
   Књига лепо изгледа, видим да си је објавио у властитом издању, што није лош начин, напротив.
   ... Ноћас сам ипак прочитао 80 страница, врло лепо тече, нађен је добар приступ, то јест угао гледања, из перспективе осветољубивог новинара. Ситуација је - као и многе друге из прошлости - и данас актуелна, све је код нас увек исто. Добро звучи и онај нарочити тон, мала ноћна музика приповедања: не зна се говори ли писац, или неки од јунака, или нека колективна памет која је изнад једног и другог... Има лепих речи, добрих кованица...

         Poitiers, 03. 03. 2004.

   Заврших роман. Ноћас нисам спавао, које због занимања за Твоју причу, које због препутне нервозе. Кад завршим писмо идем на станицу, па на авион.
   Оно чиме роман плени, то су пре свега ликови. Има их много, сви су животни, разнолики, упечатљиви. Најчешће укратко изложени, скицирани, а опет живи. И наши. Победници су изразито српски роман. Сурова сатира наших мана, упореду са дискретном оданошћу и љубављу према нашем човеку, таквом какав је.
   Седамдесете године XIX векакао да, код нас, и даље трају. Књига одговара на многа текућа питања и недоумице. И даље смо на беспућу, а ипак живи. Ништа не кријеш, ништа не улепшаваш, па и поред свега, остаје нешто мало наде. Под претпоставком да је од ондашњих пешадинаца остало трага у данас живим потомцима. А ваљда јесте.
   Књигу сам волео народне мудрости и извесног врног оптимизма...

------------------------------------------------

Најновији роман Добрила Ненадића: ПОБЕДНИЦИ

   Ево, најзад и једне домаће приче о победи.
   Приче о победама су у нас тако ретке а оних о поразима има безброј, не зато што је пораза било више него победа, већ зато што су Срби, као народ, склони самосажаљевању, кајању и лелекању.
   Победа је било више, наравно, а најбољи доказ је то што смо још увек овде, на овој лепој и плодној земљи упркос онима са хладног севера и онима са спарушеног југа, који су кроз читаву историју надирали одасвуд попут термита или скакаваца, да нам је опустоше и отму.
   Ово је дакле прича о великој победи српског оружја у рату за ослобођење и независност против Турске, који се догодио у зиму, од 12. децембра 1877. до 31. јануара 1878. године.
   Из разлога које у ствари није тако тешко докучити, о овом рату је мало писано. Није ми познато да је тај рат био инспирација за неко књижевно дело (роман, драму, поему) што је чудно: ни један народ не би тако багателисао рат који је довео до коначног ослобођења из петвековног ропства. Ни у самој обимној Историји српског народа, у десет томова, није боље. Победоносна битка за Ниш описана је у 12 редова, чудесне победе на Грделици и Врању у 7 редова! Заседање народне скупштине у Крагујевцу 5. августа 1878. на којој су убрани плодови управо тога рата, па је проглашена независност Србије, описано је у 3 реда и словима - у три реда!
   Избрисано је из сећања народа непојамно испаштање и страдање наше војске по једној од најсуровијих зима у веку када је, рецимо, Морава на југу код Ниша била залеђена. Заборављени су мртви, убогаљени и промрзли. Заборављен је један од најбољих војсковођа које смо икада имали, генерал Јован Белимарковић, победник у биткама за Пирот, Ниш, Грделицу и Врање. У преврату 29. маја 1903. био је на списку завереника да буде убијен, тада га је само чудо спасило, али је зато темељито избрисано све што је учинио, по приглупој замисли да оно што није описано - е, оно се није ни догодило, или по убеђењу его манијака - да ако они зажмуре, нико други ништа не види.
   Но, добро. Речено је: ко прошлост заборавља, осуђен је да му се она понавља.
   Роман не може да исправи такве неправде, али нека се чује понешто и о тим малим великим људима.

---------------------------------------------------------------------

Роман "Победници" - О Д Ј Е Ц И
МУШИЦА И ГЕГУЛЕ
Драгољуб Стојадиновић, "Вечерње новости", уторак, 09. март 2004.

   Јово наново и све боље "мудрије и опуштеније". То се може рећи за нови роман "Победници" Добрила Ненадића, а да се не трепне, кад се књига, после непроспаване ноћи, дочита. То он наставља тамо где је са "Сабљом грофа Вронског" био неправедно пресечен и праведно озлојеђен. Нит клубета наше историје о ратовима за ослобођење од Турака овог изузетног романсијерског историографског подухвата, на нашу срећу, наставља да се одмотава.
   Овога пута реч је о ратовима за ослобођење Пирота, Ниша, Лесковца и Грделице из доба Милана Обреновића и његовог ђенерала Јована Белимарковића. Реч је још и више о новинарским подухватима Јеше Мушице, о српском гегули који тај рат води, док се смрзава у свињским опанцима мало озлојеђен и на књаза и на Европу која га у све то гура и о свему има последњу реч, киван на Русе свеједно што му је мило да од њега и они големи помоћ, ето, моле и куме.
   Воде се ти ратови први пут у нашој прозној уметности овако живописно, с оволико разбора и воље, оволико ликова свих врста, рангова и вера, некако без напора и с ведрином свеједно што је ђаволски све то мучно, што се војне старешине боре за престиж, што се досетљиво надгорњавају с непријатељем, што су мразеви уједни и топови тешки док се пењу на брда и ћувике и што се плен беговских богатих кућа сели у Београд да подмири, како се шушка, кнежеве коцкарске дугове и напуни разне богаташке па и ђенералске ћемере. Иде ова прича, шири се, разлистава из богатог "ђубрива" овог језика који неће ни једну утврду, који обиграва око сваке истине, који се три пута око себе обрне пре но што било шта појми, који у тоболцу поигриво носи многе нове, раритетне речи и наречја, који зна да очас среже слику и користи сваку прилику да рекне крупну реч мудрости и да јој одмах подсмехом љуљне ореол неприкосновености, свестан да ништа није коначно и заувек дато.
   Иде ова прича као из неисцрпне неке духовне чесме, па се из ње не може ни наслутити сва она осетљивост њеног творца коју смо тако лако и нерасудно недавно доводили до толиких искушења, ми који судимо и хоћемо да пресуђујемо тамо где је све танка нит магле и маште и где су разбоји од паучине и снова, па се све може драматично да кида и расшчиња, пред слоном правила и логике у стакларској радњи креативног повредивог духа и дамара.

   

 

 
 
  © Copyright 2005 BBSI. All Rights Reserved. Thanks to Interspire