Контакт: Ненадић Петкана, ул. Радоша Бојовића 7, 31230 Ариље. Тел. 031/ 3891-455; petkananenadic@gmail.com

- Ариљска малина - Како је почело - Научни рад - О Латвици - Најбоље године малине - Ариљска малина као српски бренд - Песма о малини - Упутства за гајење малине (књиге) АРИЉСКА МАЛИНА - Како је почело ПРИЛОГ МОНОГРАФИЈИ РАДОБУЂЕ Да је ово сведочење на суду, морао бих да изјавим под заклетвом да ћу говорити истину, целу истину, само истину и ништа осим истине. Е, па сад! Истина има колико и људи. Моја истина је смеша личног доживљаја, свега што сам прочитао и свега што сам лично написао. Мени се данас чини да су те педесете године биле године чемерне оскудице, терора једне примитивне, сирове и сурове власти, године Голог отока, присилног откупа и катастрофе зване сељачке радне задруге, једног глупавог социјалног експеримента који су смислили Кардељ и другови, људи кратке памети и челичне воље. Највише је тада пострадало сељаштво као најшири и најмногољуднији социјални слој. Циљ тога експеримента био је да се уништи самосталност, економска снага па тако и слобода сељачког становништва. Слободним људима наиме, не може се владати на начин како су ОНИ владали. Наравно, све то тада као дечак нисам знао. Ово што сада говорим накнадна је памет. Мени се чинило да живим у најбољем од свих могућих светова јер за боље нити сам знао нити сам веровао да је нешто боље уопште и могуће. Ми дечаци из Вигошта, сељачићи-чобанчићи живели смо као дивља хорда. Боси од Ђурђева до Митрова дана, у закрпама, мусави и брљави од дудова, трешања и купина, нисмо давали ни пет пребијених пара на сталну псовку и џеву која нас је на сваком кораку пратила. Одрастали смо, то сада знам, у пуној слободи. Додуше, увек смо за нешто били криви, или што смо пустили стоку у зијан или што смо некоме крали крушке и лубенице и све што је јестиво. Не, нисмо ми знали ни за какво море и летовања и ски центре и тако то, нисмо знали за топле земичке и чоколаду, миришљаве сапуне и мекане душеке. Ми смо зимовали и летовали код својих кућа. Када после десет сати пре подне упече звезда, говеда се разобадају, е тада почиње мераја која траје кратко али слатко, до три или четири поподне када се стока, авај, мора поново на пашу истерати. Тих пет сати паузе од свакодневних чобанских дужности било је нешто најлепше што сам ја и моји другари Војо, Нешо, Милојко, Срећко, Милош и Крсман могли замислити. И данас кад се сетим подиђу ме жмарци од милине. Чим дакле неко од говеда подигне реп увис и јурне као полудело, божански је знак и објава: док речеш бритва стока је салабињана у тор а ми у трку према некој од плажа. Море, каква Копакабана, Азори или Сејшели! Ми смо имали Цибурски Бент на Морави, Уски Вир на Рзаву и Зелењак на Рзавцу. Тај троугао који се међио са Радобуђом, Церовом и Вранама био је наш свет, пун слатких тајни и уживања. Нисмо ми имали ништа, али најлепше ствари на свету су ионако бесплатне. Имали смо Зелењак који је био апсолутно најчаробније место које се да замислити. На међи Вигоште Радобуђа, мален, не дубљи од метра, окружен великим стенама, зелен, па зелен, па зелен, боже како је био зелен. Кажу да сам добар описивач природе, а ето Зелењак не умем да опишем. Кажу да сам вешт са речима, а овде ми се измичу, мигоље баш као пастрмке из Рзавца. Десетак година касније, као млад агроном стипендист Земљорадничке задруге Ариље одређена ми је, поред неколико других села, и Радобуђа као подручје које обилазим и унапређујем воћарство. Школован сам за џиновске плантаже од неколико стотина хектара, а овде сам затекао неколико малих задружних воћњака посађених на плиткој и неплодној земљи, на стрмом нагибу тако да их никакав агротехнички метод није ни на који начин могао поправити. Чинио сам колико сам могао, али све је то било слабо и недовољно. Навикнути на примитиван начин обраде земљишта, воћарења и гајења стоке мештани су веома тешко прихватали било какву новину коју сам им наметао. Сећам се задружног магацина преко кога се одвијала она мајушна размена између села и задруге. Неколико ракијских буради за откуп меке ракије, неколико пулпашких буради за откуп дивље купине. Откупљивано је нешто клеке, маховине, пужева, сувих печурака вргања, јагњећих кожа. Све је могло да стане на пола омањег камиона. Остао ми је у ноздрвама онај деликатни шмек, мешавина мириса овчијих кожа, ракије, клеке, печурака што је струјао однекуд из мрачних ћошкова. А малина? Не знам да сам негде у Радобуђи тада видео који изданак малине. Можда га је и било у неком дворишту међу ружама и грмовима рибизле. Када смо почетком седамдесетих почели да ширимо засаде на сеоским поседима наилазили смо увек на исти подсмешљив коментар: -Ма иди, човече, шта ти пада на памет, ја да садим трње, мој отац га крчио око куће а ја да га садим. Надмени мудраци. Како су ми ишли на живце!! Нису знали ништа, једва су умели да нашкрабају своје име, није имало за шта псето да их ухвати, али су били дрчни, горди и тако паметни. Против паметара се тешко борити а можда и немогуће. Тражили смо неког питомог и скромног човечића. А он је прихватао да посади пет шест ари малине, не зато што је веровао нама школцима него просто зато што је рођен као драг и племенит па неће ето да нас тако грубо одбије, јесмо ми онако на своју руку, али смо, ето, губили време по тим школама... Сад знам: да није било жена, са малином ништа не бисмо урадили. А жене не само што су све око малине радиле, садиле, везивале, окопавале и брале, јер то и јесте пипав посао за спретне женске руке, него су видећи како су оне које имају малину набавиле нове ствари, почеле и саме да кљују у главу своје лење и препаметне мужеве да и они посаде, јер видиш ли шта су урадиле Миланка и Перса, Милева купила шпорет, Вида креденац. Мени је самом, међутим, нејасно како смо ми Ариљци доспели до производње од 18.000 тона малине. Малина је иначе веома ретка, луксузна воћка чија производња у свету је мала. Прва је Русија са око 100.000 тона, друга Србија са 90.000 тона, трећа Пољска са 46.000, четврта САД са 45.000, пети Чиле са 28.000, шеста Мађарска са 20.000 тона, седма Канада са 13.000 тона. Равно је чуду да се малена општина Ариље са површином од 349 квадратних километара по производњи овог скупоценог воћа налази испред џиновске Канаде која је по пространству већа од Европе. То чудо смо постигли на тај начин што се нисмо обазирали на владајућу воћарску науку, на законске прописе који уређују регуле о садном материјалу и уопште на тадашњу економску доктрину. Радили смо све контра, и успели смо. О малини се тада ништа тако рећи није знало. Нисам знао ни ја који сам први у својој генерацији студената уписаних 1960., (од 1300) завршио студије за три године и десет месеци са високим просеком и десетком на дипломском раду. На мојој воћарској групи слушали смо о тој воћки свега један час предавања, и то онако уопштено, без оних најважнијих појединости о гајењу ове воћне врсте. Малина се третирала као ретка, такорећи украсна баштенска биљка, и нико тада није ни помишљао да би она једнога дана могла постати најважнији извозни производ ове земље чији извоз није престајао ни у време најжешћег ембарга. Све смо радили од почетка побољшавајући, из године у годину, своје познавање ове воћке и наравно користећи огромно експериментално поље као што су стотине и стотине засада. Сви су ту нешто покушавали да побољшају, у свим доменима гајења. Наше је било само да пажљиво посматрамо и уочавамо разлике, ово је добро, ово није, ово погоршава а оно побољшава ствари. Па тако се и иначе ради у свим истраживачким лабораторијама, институтима. Баш тако, проба се ово, проба се оно, на основу великог броја огледа бира се оно што је најбоље. Нема другог начина да се дође до научног отрића, осим случајно, е сад то је нешто друго, подручје божје промисли... Требало је доста труда, заиста, све обићи и све видети, бити непрекидно присутан, упорно посматрати и бележити, упоређивати и оцењивати. Једном речју бити у току. И тако годинама, годинама, годинама. То је посао за пешака. Од јурњаве слаба вајда. То није широк пут, таман посла. Мала кривудава стазица, ситна једва приметна побољшања. Они који су јурили каријеру, уносна места, који су се истицали на састанцима као добри дискутанти и који су коломлатили око комитета и општине, нису ту имали шта да траже. То им је било и глупо и заметно. Да такав неко броји пупољке изнад жице и да ли је жица на 140, 150 или 160 цм да се петља око таквих ситница, пет, шест или седам изданака по дужном метру... Ма какви! Сада знам, кад мало о томе размислим, да сам то могао зато што сам по природи упоран и што никад не одустајем па ја сам и романсијер зар не, а романсијер је неко ко је тврдоглав, и стрпљив као корњача. Особина тако ретка међу Србима. То није посао за брзаке. То је пипаво, споро и крајње досадно. А онда смо после неког броја година све то сабрали, прочистили, описали и дефинисали оно што се у дугом низу узастопних година показало као најбоље па смо тако направили од свега тога један систем кога смо назвали АРИЉСКИ МЕТОД ГАЈЕЊА МАЛИНА, сада већ прихваћен и у званичној науци. По том методу постигнут је највећи икада забележен принос малине на свету 35.400 кг по ха, Радосав Павловић Бреково 1986. Рекорд који је важио све до 2002. године када га је Милан Милосављевић из Ариља оборио са 44.763 кг по ха поновивши резултат наредне 2003. са 44.200 кг по ха. То са званичном науком још је и најтеже ишло. Сујетни професори и доктори, нису могли да поднесу да је тамо негде у неком забитом Ариљу постигнут такав принос и да је то урадио неко ван њиховог круга. У Челићу у Босни, неколико година пред рат, на симпозијуму о јагодичастом воћу, професор доктор Синиша Пауновић. Чачанин, нека му је лака црна земља и нека му милостиви Бог опрости, назвао је мене и Момчила Шуљагића из Пољопривредне станице Ужице лажовима што смо изнели податак о приносу од 35.400 кг по ха у Брекову, јер он професор доктор је наиме био код неког чувеног америчког професора доктора који је читав живот радио на повећању приноса код малине и највише што је у огледима постигао било је 18.000 кг и који је тврдио да је генетски потенцијал малине (највећи могући принос) око 20.000 кг. Јер ко смо ми да побијамо светске ауторитете!!! После се професор доктор Пауновић наканио да пређе тих шесдесет километара и до Ариља. Одвели смо га на засад Радосава Павловића у Бреково и он је одмах схватио да је погрешио али му ни на крај памети није пало да се јавно извини и да каже оно што нам је рекао шапатом (ваљда да нико не би чуо нешто тако конспиративно) да смо више ми урадили за малину него сви институти и факултети заједно. Нападали су нас професори агрохемије да дајемо огромне дозе минералног ђубрива, педолози који су говорили да кваримо земљиште, има још један такав звонар, чије име нећу да помињем, а који тврди да би нам требало забранити да ходамо земљом. Но добро, има људи квариша, шта урадиш они гледају да ти то батале. Упркос опструкцијама и прећуткивању метод се показао изванредан и као такав прихваћен је у целој Србији. Малина је постала култна биљка. На првом месту била је рентабилна, откуп је гарантовао стални приход, ни један грам није попадао, све је било сместа наплативо. И наједном се десио обрт: ко год је хтео да ради и да се мало више потруди, могао је да обезбеди за себе и своју породицу сигурност на једноставан начин: са само десетак ари (површине два кућна плаца) могло се битно поправити имовинско стање и могла се избећи она језовита стално претећа оскудица у основном, наиме како прехранити чељад до следеће жетве. Са приносом од рецимо 1.000 кг малине што је могло да роди на десетак ари, наједном је нестало тог проблема јер са приходом од хиљаду и по до две хиљаде марака могло се набавити све што је било потребно за пуко преживљавање породице. У Ариљу, 22. aвгуста 2004.г. на дан када је кнез Милан Обреновић IV својим указом прогласио независност Србије на основу одлуке Берлинског конгреса (1878.) и Народне скупштине Кнежевине.