Контакт: Ненадић Петкана, ул. Радоша Бојовића 7, 31230 Ариље. Тел. 031/ 3891-455; petkananenadic@gmail.com

1. Вратили сте се у освит цивилизације да би нам саопштили и истине овог времена и написали по много чему изузетно, алегоријско, дело „Гвоздено доба“. Како сте се с/нашли у том времену, међу далеким прецима, како су Вас примили Гренџи, како сте се ви осећали пишући о свему томе? Колико су вам искуства и знања ововремана била терет да без оптерећења испишете аутентичну причу далеке прошлости? (Можда, будућности.) Видели сте прошлост, како видите будућност, чича Добрило?   Биће што је већ било и што бива, са малим варијацијама. И тако све док год човек има исти генетски код. О детаљима да не говоримо. То је оно што измиче људском знању и што напослетку чини да уживамо или пак стрепимо, е сад, то пак зависи од сваког појединачног карактера, дакле опет од генома.

Од тога сам пошао. Но то је само једно полазиште и усмерење. Једна замисао која тек треба да се оваплоти у конкретној творевини, у роману. Да бих написао једну уверљиву и читку причу потребно је много више од једне скице, или како се то данас каже једног декларативног писма о намерама. То може свако да каже, сешћу па ћу написати роман о пећинским људима који се служе са сто речи и који ни о чему немају тачну представу, чија су знања о свету који их окружује крајње оскудна и углавном погрешна. Тешко је приповедати и о много ближем времену, оном од пре пет шест или седам векова а камоли о овом које је удаљено од нас три хиљаде година. Ако се мало боље погледа оно што сам писао видеће се да је већина од тога ход по тешком терену. Што је време удаљеније све је теже ходити њиме, све је мање познатог, а пошто је роман у својој суштини имитација живота, фингирање живота, потребна је хрпа најразличитијих знања и чињеница да би се написао. Упоредио бих то са неким  прождрљивим и незаси­тим чудовиштем, које је немогуће нахранити јер прождире огромну количину хране, и никад му није доста. Прошлост би у овом поређењу била пустиња, што даља то оскуднија.

 

 

2.

Спустили сте перо-сонду у дубоку прошлост, у само праскозорје настанка цивлизације. Шта вас је подстакло на то, поред савремених - ововремених тема које дамарају бурном  егзистенцијалном драматиком нашег, и не само нашег, човека?

               

Ово је бесумње најтежа тема коју сам до сада обрађивао. Намерно то овако кажем, као да нисам писао роман него неки школски задатак. Као да ово није умет­ничка творевина у којој преовлађује имагинација и лако левитирање, лепршање, лелу­јање изнад тврдих научних сазнања. Да, био је то један ризичан подухват, сасвим ван шеме и изван свега онога што сам до сада радио. Кажем ризичан јер радим нешто сасвим неуобичајено и морам да решим небројено много ствари ако се већ држим доследног реалистичког поступка. Немам дакле никаквих примера и узора како је то неко радио. Моја сазнања о том времену која се условно могу сместити око хиљаду година пре нове ере, у време изласка Јевреја из Египта или тројанских ратова а која се дешавају негде у средњој Европи, у умерено континенталном појасу, ослањају се на археолошка истраживања на том простору, што је далеко од реалног живота који дакле морам да реконструишем до најситнијих појединости. Шта ја знам о тим људима, шта било ко зна о њима? Врло мало или нимало. Имам пред собом описе архелошких локалитета и све оне претпоставке које археолози изводе на основу пронађених остатака материјалне културе. У овој влажној клими мало шта је могло да се сачува од ишче­знућа, јер овде чак и кости иструну за двадесетак година, овде земља поједе све осим печене глине и понеког металног предмета. Добро де, сам сам ово бирао, ако сам ја уопште било шта слободном вољом бирао, ако ми неки џепни демон није седео за вратом и терао ме да га овако стар и истрошен около носим док се он церека и ужива у томе како се мучим и петљам, бауљам и посрћем по непроходном трнатом густишу, уместо да сам се држао утабаног пута. Утабан пут то су дабоме све ове савремене теме и сви ови приповедачки шаблони испробани и до најситнијих појединости..

То је мени постало досадно.

Пробао сам, видео сам да могу и шта ту више имам  да тражим. Ту нема изазова, сувише је лако и прети да се претвори у рутину. Толико је писа­ца, домаћих и страних који то раде по истом калупу да је то сада више једна мануфактура него нешто ново и свеже.     

 

3.

Kako сте изнашли имена јунака Гвозденог доба: Јормуз, Грумџол, Граз, Лалка, Бондо...   Племена:  Глеба, Фладера, Клита, Ерда, Аникса и Виска…

 

Све је измишљено укључујући и имена. Трудио сам се да избегнем било какву сличност са познатим именима било да долазе из словенског, германског, романског или каквог другог познатог света.

Хајде рекох себи да се мало одмакнем од Милисава и Радисава.

И од Ђурђа? Да, али Ђорђе је исто што и Ђерђ, Ђорђо, Хорхе, Георгије, Георг, Жорж, Џорџ, сви су они имењаци Грку Јоргосу, дакле: Србин, Мађар, Италијан, Шпанац, Рус, Немац, Француз и Енглез имају исто име. Расисти ово не воле да чују. Још ако им се наведе да је, по мишљењу великог броја антрополога и генетичара, у емоционалном погледу пећински човек исти као и овај данашњи, и да су геноми шим­панза и геноми човека у 98 % истоветни, онда је то рушење читаве њихове концепције, онда од теорије о изузетности не остаје много, ни од њихове моћне тврђаве из које су веко­вима сејали смрт и страх и из које су тобож ради просветљивања и ширења цивилизације и праве вере, у далеке прекоморске земље одлазили у ствари да пљачкају све што се опљачкати може.

Од једне такве пљачке смо и ми Срби профитирали. Када су хришћански витезови крсташи 1204. године на наговор млетачког дужда уместо у Јерусалим дошли пред зидине Цариграда, заузели га, опљачкали и уместо Византијског основали Латинс­ко царство, Срби су то искористили да се осамостале. 

Неко рече да је шовинизам уточиште хуља, а ја бих рекао да је расизам измиш­љотина незналица иако су многи, наводно велики умови њиме махали.

Расизам је лепљив, пријемчив, заразан, лако се прима, као и од грипа од њега нема сигурне заштите, нико није имун. Почев од Мојсијевих Израиљаца који су себе видели као од Господа изабрани народ , сви су свој обол овоме приложили.

За модерни расизам највише оптужују Хитлера као да је он измислио аријевску расу а заборавља се да је он у ствари плагијатор, он је само преотео аријевце од њиховог оца творца Жозефа-Артура де Гобиноа, француског грофа, писца и дипломате.

Гроф де Гобино, је у свом делу Оглед о неједнакости људске расе неком измиш­љеном народу кога је назвао аријевци а који је наводно поникао на тлу Персије приписао све врлине, лепоту, памет и снагу, као и способност стварања културе. Ари­јевци су током велике сеобе народа допрли на север Европе. По Гобиноу аријевци су супериорна чиста раса која се квари  ме­шањем са другима.

Расизам старих Грка је познат, они су све друге видели као варваре, Римљани су пак једино себе и Грке издвајали као супериорне. Остали су били стока Долазе на ред хришћани, потом муслимани, па затим појединачно Енглези, Французи, Шпанци, Немци, Руси... Све су то народи са племенитом, културном и цивилизацијском мисијом на основу које могу да убијају и пљачкају.

Где су ту Срби? Ту негде. Небески народ. Треба погледати статут, односно устав организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука. Писци су Богдан Раденковић из Косовске Митровице и Ариљац Љубомир Јовановић Макањић звани Љуба Чупа, правник и новинар.  

 

 

4.

У роману су присутни  богови и демони неба и земље који су тада утицали на земаљске судбине. Добри духови су створили зрно (205)...Где су се они данас, да ли су се изгубили, отишли или су се преобразили у друго обличје и даље утичу и управљају судбинама и светом?

 

Ово је роман. Морам да се послужим старим триком. Догађаји и личности у овом роману су измишљени, свака сличност са постојећим је случајна. Дабоме да је тако, па свакоме је јасно да је овде реч о праисторији која се пак од историје разликује управо по томе што се догодила пре појаве писмености. Сви који су истраживали тај период па­леолит, неолит, бронзано и гвоздено доба нису имали подршку писаних извора, радили су дакле без документарне грађе. Ја сам се ослањао на учења Фрејзера, Малиновског, Леви Брила и Леви Строса. Вера, религија су један клизав највише истраживан а најмање истра­жен терен.  

Без докумената, тих најверодостојнијих доказа, ништа се поуздано не може утврдити, гласи опште важећи стереотип. Та тврдња је крајње сумњива јер су и ти писани извори најчешће једна мање више спретна измишљотина, плод свесне лажи или бујне маште. Па отац историје Херодот меша стварне догађаје или догађаје који су могући у стварности, са бајколиким светом, као да је Џон Р.Р. Толкин и да уместо историје пише роман Господар прстенова .

Гренџе сам измислио, почев од имена, и то је довољна ознака у ком правцу се крећем.

 

5.

...И међу вуковима се зна да вођу чопора сви следе. Овце иду послушно за овном предводником. Козе се покоравају најјачем јарцу.

Тако је и међу људима одувек било и биће од првог до потоњег човека , ма где и када живели, јер људи нису једнаки и никада нису ни били. неки су богати, неки сиромашни“. стр. 78.

               

Ту већ нисам имао никакве дилеме. Људи су од почетка живели у чопору које предводи доминантни мужјак. Периоди и културе матријархата много су ређе.

                Људска врста је преживела сурова времена промене климе и успела да запоседне све делове планете почев од безводних пустиња у жарком појасу до предела вечитог леда, упркос лошој опремљености за опстанак. Човек нема крзно које га штити од екстремних температура, нема ни канџе ни очњаке, нема ни крила ни  шкрге ни пераје, и судећи по томе  спада у ред најлошије прилагођених организама. Све своје недостатке успео је да надокнади својом организацијом и својом интелигенцијом.

 

6.

Жена. Новац. Власт,  су вечито тројство човекове страсти кроз времена које је узрок многих зала, ратова и страдања. Ви сте о томе доста писали. Да ли је ишта остало недоречено, или, на све треба ставити све-тачку и држати се  поруке (Проп. 12. 12): Чувај се онога што је преко овога, јер нема краја састављању многих књига . Има ли краја, драги чича Добрило?

               

                Ма колико у својој основи, корену, језгру да су те приче сличне оне ипак нису исте. Свако људско поколење има неку своју муку са којом мора да се суочи и да покуша да је савлада. Нема више стравичних епидемија куге или колере, нема више ни масовне глади, изгледа да је дошао крај и великим ратовима, али остају многе опас­ности, нелагоде и стрепње од последица пренамножавања људске врсте или промене кли­ме, загађења ваздуха, воде и земље, и стотине других невоља које нам је оставио прогрес и нов начин живота. Тај нови начин је решио неке невоље али је произвео неке друге до тада непознате.

                Прича је између осталог и ублажавање нелагоде.

                Шта она може? Да спречава катастрофе? Да решава кризе?

                Све то она дабоме не може, али од пећинских времена до данашњег дана људи један другом причају приче, и тако уз помоћ уметности приповедања ублажавају своје тегобе и тескобе.

                Говорили су ми моји читаоци да им је у болести или другој некој невољи од помоћи било да се склоне у неку од мојих прича. Довољно је зар не?

                Нема дакле краја састављању многих књига у ма ком облику оне биле, садашњем или неком будућем, за сада нама још непознатом.

 

7.

Од открића глине и соли становника Гренџије пре  хиљада година па до данас похлепа људи се није ни за тренутак исцрпљивала, посустајала; код првобитних људи је изазивала сукобе између појединаца и заједница, а данас угрожава и сам живот на Земљи, људска похлепа и себичност прети да, поред бројних  штета, уклони и озонски кишобран  који је формиран пре око 500 милиона година да би живот на земљи био могућ, који  је услов опстанка живота на земљи.

Поставља се логично питање где су путеви спасења, која снага нас може  одбранити од нас самих- пише у приказу Ацо Јовичић? И, доиста има ли спаса, може ли човек, и како,  да се одбрани од себе?

               

Себичност и похлепа су ружне особине, али будимо милостиви према грешном људском створу. Како би он уопште остао међу видљивим и невидљивим силама, да не кажем демонима неба и земље да се не брани са свим што има у рукама. Похлепа није само одвратна, она је и подстицајна јер у основи многих људских подухвата којима се данас човечанство поноси стоји похлепа у огољеном виду. Она је често маскирана смоквиним листом, нашминкана и дотерана само да сакрије своје право лице. Иза многих племенитих идеја извирује цинична креатура Кир Јање или Шајлока. Лиши људе грамзивости, похлепе, себичности и нарцисоидности и гледај како се све суши и про­пада. То је парадокс овог света. Цвеће без ђубрета вене.    

 

 

8.

 У роману се казује да су кодекси трговине на самом почетку утврђени, да је природа трговине превара, лукавство, марифетлук...А све се своди на трговину... (75)

Трговина у свим облицима, од оне примитивне трампе кременог ножа за глинени ћуп, ћупа за крзно, крзна за грумен соли, изазивала је поред несумњиве корис­ти и прве сукобе међу људима, пљачке и ратове за тржишта и трговачке путеве.

Наш рат за ослобођење из турског ропства, које неки називају Први српски устанак а други српска револуција, почео је у ствари због трговине. Рат је зло по себи али овај је за нас је био нужан и користан, отворио нам је пут у напредак и слободу. Да није било трговине свињама не би било ни уздизања једног броја имућнијих српских сељака нити новца за набавку оружја. Трговина увек доводи до раслојавања на богате и сиромашне и та неједнакост је болна и изазива негативне емоције, јер нарушава сан о општој љубави, солидарности и једнакости.   

               

9.

Ако је Гвоздено доба роман освита није ли роман Купола на којем радите роман заласка. Да ли ће човек будућности нагрдити и оставити ову земљу и тражити станиште негде на другој планети. Јер, све има свој крај,,                                

Шта напредак доноси човеку? Није ли човек жртва незаситих апетита: још, још, још... Знамо да је похлепа  природна као и жеђ за знањем.  Али, види ли се  томе крај?

               

Ја томе крај не видим а не верујем ни онима који тврде да га виде. Сећам се филма Стенлија Кјубрика Одисеја 2001. Ни Кјубрик ни Артур Кларк његов сценариста и писац романа који је послужио као предложак филма нису ништа погодили. Видели смо очигледан промашај када је у питању изглед и моћ компјутера. Њихов ХАЛ има вештачку интелигенцију што није постигнуто ни десет година после времена у коме се одвија радња романа. Нису предвидели да ће развој компјутера поћи овим правцем, да ће на све мањим чиповима бити смештено све више података. Смешно изгледа када лик филма астронаут улази у неку просторију и вади касете и тако врши репрограмирање компјутера.  Све ми се чини да ће опет пророци постати смешни. Говори се рецимо о општем отопљавању, порасту средње дневних температура за неколико степени што ће довести до отапања Антартика и пораста нивоа мора толико да ће поплавити све морске луке. Некима ће да се смркне али има и оних којима ће да сване. Њујорк и Лондон са надморском висином од 0 до 5 метара биће претворени у Венецију али ће зато огромна пространства Сибира постати плодне равнице. Земљама са излазом на море биће горе, земљама пак које немају морску обалу биће свеједно. Дај да будемо мало цинични и себични. Србија нема мора па неће имати ни неке штете. Најмања надморска висина Србије је у ђердапској клисури око 33 метра. Можемо дакле спокојно да чекамо да се Антартик отопи а отопљавање нам може донети и неке користи. Коме је мука нека кука.

То су све спекулације иза којих не стоји ни један проверљив и опипљив доказ.       

 

10.

Између Гвозденог доба и Хермелина је моћан лук људске историје коју сте ви преточили у узбудљиво литераторно штиво универзалног дискурса. Описан је  убедљиво пут човеков кроз времена чему сте ви посветили десетлећа вашег живота. Како ви сада видите ваш пут у томе путу. Где су стигли потомци Гренџија, Долкита, Келта...Где писац који је оживео прошлост удахнувши јој дух животни?

               

Овде где је све време и био. Награђен сасвим довољно и од Бога и од људи.   

 

 

11.

Наша, и не само наша, књижевност нема писца таквог формата који је са толико стваралачког дара и снаге, као Ви, на позорницу  свог дела извео читаву човекову историју. Да из дубоких вртлога прошлости открива и данашња времена. Како ви на све то гледате, после свега. Да ли су та са/знања потребна ововременом човеку?

 

Хвала вам на овим лепим речима. Није баш све тако али је лепше слушати похвале него оспоравања, багателисања, потцењивања, чега је било. Ваља остати отпоран и на похвале и на покуде.

Писао сам романе и нашта друго. Роман је погодна форма за постављање пита­ња, за оспоравање неког устаљеног мишљења, за непристајање на шематски однос пре­ма свету и животу. Његово главно оруђе је парадокс. Становиште једног романсијера је углавном у спору са преовлађујућим тежњама. Достојевски, тај стари циник, насупрот горљивој левичарској реторици и сну о свеопштој људској срећи ставља дечју сузу.  Има Сенека у својој драми Медеја једно место које се често цитира Audiatur et altera pars, или у преводу Нека се чује и друга страна.  

 

 

12.

Све је повезано, све је један крвоток, видљив и невидљив, и написано и ненаписано је у вези. И цео свет је један организам у којем свако  и све  има своју улогу значај. И,  Ви пишете „Све је у некој вези, само је она видљива само за онога ко уме да гледа и мисли“.

Колико је све јединствено, и да ли је еволуција борба да се та јединственост одржи?. 

                 Ово је стара прича која је први пут помиње у фрагменту о Исусу Навину јеврејском војсковођи који је освајајући Каанан, уништио најпре Јерихон а  потом и многе градове између којих је и Армагедон.

                То је уједно и најзагонетнији и најстрашнији део  библије, те књиге над књигама. То је једноставно проверити. Дакле, Књига Исуса Навина и цела чудесна глава 6, поготово њен 21. стих затим линк на Откровење Јованово глава 16. стих 16.

                Толико о томе.  

 

13.

Нове технологије и нови друштвени односи уништавају ону племениту честицу у човековом бићу која га уздиже и оплемњује – душу. Све постаје роба и предмет трговине, и сам човек је роб-а и роб у власти својих потреба. На овом небеском кликеру догађају се невероватне ствари: трговина људима, децом, проституција, дрога...И данашњи човек постаје нека врста машине – роб-ота. Да ли је из исконске борбе за опстанак  створен  угарак и погон развоју који је сада претња опстанку?

                Ту сад видимо како малтузијанска апокалипса не дејствује, не барем онако како су многи  Малтусови следбеници очекивали. Е, па ми баш сада, у овом времену видимо да се ништа од тога не остварује. Људска довитљивост је јача од експлозивног раста попу­лације.

 

 

14.

Познато је да не пролази онај који нема „свог критичара“. Тешко је запленити нечију пажњу, живећи изван свих кругова, далеко од ватре, надати се да време једино меродавно решето. Српску књижевност су створили писци дошљаци. Писци са лошом адресом (Црњански) су писци који стварају у унутрашњости. Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су  изнад свих, њихов усуд је други план.  Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручу­је...избори. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу.

                Писац који живи и ствара у провинцији је осуђен на кашњење. Све вазда касни, мало ко и дочека, да га за живота, па и властита средина, своје место, прихвати. А, и  Награде..

                Не волим ту реч провинција, унутрашњост… Планета Земља је кугла, лопта, док се не докаже супротно. Свако може да каже да је његов пупак центар света, и нико не може да му то оспори. Примера ради, Сретен Угричић жестоки управник, човек посебног кова, може да каже да је центар онде где је он уместио свој трон, одакле он шаље клетве и анатеме против примитивног, локалног и националног   а то се налази на 44 степени, 47 минута и 53,19 секунди северне географске ширине и 20 степени, 29 минута, 15,33 источне географске дужине, то је дабоме тачка између Народне библиотеке и Светосавског храма. Ја пак могу са истим правом да кажем да је та тачка 200 километара јужније тј на 43 степени, 45 минута и 11,65 секунди северне географске ширине и 20  степени, 05 минута и 47,42 секунди источне географске дужине а то се налази између цркве светог Ахилија и малене библиотеке у Ариљу. 

15.

Већем броју Ваших дела одавно је место у школским програмима. У лектири. Нека треба да репрезентују нашу литературу у свету, али...Шта Ви о свему томе кажете?

Не бих волео да будем у обавезној школској лектири. Највећи број људи не воли нити ће икад заволети књижевност. То је ипак један посебан домен, магија, чаролија саздана од финеса које, зашто да се лажемо, сви људи немају моћ да ухвате. Узалуд је некога убеђивати да је нешто лепо ако тај нема нарочито подешена и истанчана чула да то осети. Како у дебело уво забости нежну реч каже Мајаковски у Облаку у пан­та­лонама… Ја донекле разумем школску логику по којој су књижевност и уметност важни за опште образовање, просто један образован човек би требало да то познаје као битни део културе, али исто тако ми је апсурдно да се ту примењује нека врста репресије и присиле да се сирота. недужна деца без слуха присиљавају да слушају  Грига или Дебисија или да читају Паунда и Џојса. Нисам ја сасвим изван школских учионица, Познато ми је да су на славистичким катедрама у Пољској две студенткиње одбраниле дипломски односно магистарски рад о мојим књигама. О нашим просторима да не говоримо, тога има на десетине. Напослетку, мој Доротеј је ушао у Антологију српске књижевности. Дела су на ћирилици и бесплатно су доступна на интернету.    

16.
Код нас постоји  тзв. званична, повлашћена књижевност, коју власт

протежира, и усмерава, и она друга, истинска која дише на живот и време. Читаво једно десетлеће, 1990- 2000 власт је гајила постмодернизам, награђивала писце који су писали ни о чему. О томе Стевановић пише: „Економска и политичка катастрофа деведесетих година безмало је уништила културе на бившим југословенским просторима. Литература је издисала, у процепу између патриотическог писанија и јаловог постмодернизма, закаснелог бар неколико деценија...И мрави - убице полутајног идеолошког чишћења националних редова легли су на посао, неколико даровитих писаца нестало је из јавности, књижара, библиотека и школских програма“. Ни данас се ништа није променило. Одређени број подобних писаца ужива привилегије,  преводе се, награђују, отворена су им сва врата, итд...Где је ту писац, онај прави, творитељ истинских вредности?

               

То је на жалост тачно, али смо ми немоћни да ту било шта изменимо, то је тако и то тако остаје свиђало се нама или не. Морамо да се прилагодимо постојећим приликама и условима. Они други су јачи. Они су тим, екипа, и неупоредиво су моћнији од било кога појединца. Ко је мени крив што се нисам прикључио некој јакој и утицајној екипи која има везе на свим странама, добра је и са државном касом, са разним фондовима, са другим утицајним групама. Ја сам усамљени вук био и остао. Понекад је то недостатак, понекад и предност али увек је ствар личног избора и укуса. Пропозиције удобног живота се знају. Треба се на време прикључити победничкој страни, трудити се на њиховом путу, бити опрезан и посвећен заједничком циљу, уло­жити све и све ставити на једну карту, па ако будеш имао среће да одабереш праву страну онда можеш да очекујеш и неке мање или веће користи од тога. Ако си пак гадљив или лењ па нећеш да се петљаш у све те гадости онда гледај како други који нису били ни лењи ни гадљиви беру плодове и уживају у благодетима, крканлуку за царском трпезом. Слобода је луксуз. Скупа је. Никада и није било друкчије.  

 

17.

Написали сте изврсну трилогију романе, (Киша, Поплава, Ураган а томе може да се дода и роман Врева који казују о нашем времену... Данас су српска села опустела (иначе, српско село се таманило од 1945, да би  комунистичка илузија заживела. О томе сте писали и пророковали оно што је срспко село задесило... )  градови постали резервати, симболи Содоме и Гоморе, многи  су без посла, са све мање је хране. Грађанско друштво није могло да се прими,  обнови нити опстане; у градовима се сада  копрца обезнађена  прва генерација дојучерашњих сељака чија душа још вапи за селом, за простором, сада се дави и копни у нехумано изграђеним стамбеним ћелијама. Како ви као писац видите будућност градова без живих села? И да ли је она могућа?

 

                Колико год има наговештаја и знакова да ће се Јованово Откровење Апокалипса догодити у првом делу које оличава Армагедон, толико има и оних које иду у прилог и остварењу другога дела - Новог Јерусалима.

                Није искључено да ће планету стићи нека општа катастрофа, нови потоп, нуклеарни рат, судар са неким небеском рипом или ко зна са каквом другом несрећом која ће истребити људску врсту и уништити сваки траг њеног постојања. Али исто тако је могуће да  успон човека и човечанства крене са још већим полетом јер се свет у задњих двадесет година променио до непрепознавања. Сведоци смо убрзања технолош­ког напретка.

                Дивећи се искрено људској инвентивности и новим проналасцима који свакод­невно излазе пред наше очи понекад помислим да генерације које сада ступају на сцену имају неупоредиво веће шансе него што их је  имала наша генерација. Ми нисмо имали ни хлеба ни слободе, они имају и једно и друго. Нама није било ништа доступно, њима је све пред носем, само да пруже руку.

 

18.

 

И коначно, с „Доротејом“ се у Гутенбергову галаксију унели и своје сазвежђе романа.

Каква је будућност те галаксије, или ћемо се „селити“ у друге галаксије и друге начине оставаљања сведочанстава. Од глинених плочица...светлосних...до ??? Шта Ви о томе мислите, или ћете у својој  чудесној оази, у Вигошту о томе започети нови роман.

 

Управо ових дана се пред нашим очима такорећи збива једна промена која би могла да има далекосежне последице по књижевност. То је појава електронских читача, једне нове врсте књига без штампарија и папира. То су згодни предмети величине књиге на којима је засад могуће држати стотину наслова и читати удобно, са подешавањем величине слова, лежећи у кревету рецимо. Нову књигу која се тек појавила, наручујете и плаћате не устајући из кревета и она ће вам бити доступна за минут.

Да ли је то почетак краја Гутембергове галаксије? Не верујем. Можда ће про­изводња штампаних књига претрпети извесно успоравање, можда ће стопа раста овог сада врло профитабилног бизниса застати или се смањити, но књига је и леп предмет на кога су се људи навикли и никада неће престати да се поново производи.

Са порастом моћи компјутера у догледном времену ће доћи до свеопште дигитализције и до аутоматског превођења и то не овог почетног, рудиментарног и рогобатног који и сад постоји, него врхунског књижевног превођења.

Када ће све књиге написане на свим језицима бити пребачене у електронску форму и када ће бити остварен тај тотални превод са језика на језик то нико не може да предвиди, али да се иде у том правцу, то је потпуно извесно.

Ми писци можемо само да се томе радујемо. Све наше књиге једном ће бити доступне свим људима на језику којим се будући читалац служи. Доћи ће крај ере свих ових мешетара који се намећу као посредници и који врте и мућкају у име и за рачун свога друштванцета, у корист свога ћемера а на штету свих осталих.

У то име живели!!!     

 

 

Сочинио Мирослав ТОДОРОВИЋ

------------------------------------------------------------------------------------

 

Са романсијером Добрилом Ненадићем разговара Мирослав Тодоровић

МУКА ДУХУ ИЛИ ПОСЛЕ СВЕГА САМО ПРИЧА ОСТАЈЕ

Стижу, ево, и награде. „Светозар Ћоровић” за роман „Победници” и „Борисав Станковић” за роман „Мрзовоља кнеза Бизмарка”. После свега роман „Деспот и жртва” изашао је у репрезентативном избору поводом стогодишњице излажења листа Политика међу педесет светских и наших књига у тиражу од 50.000 примерака а „Доротеј” се нашао међу 44 књиге Бисери српске књижевности од Светог Саве до данас. Осим тога „Доротеј” се нашао међу десет романа који нису добили НИН-ову награду у друштву са Андрићевом „Проклетом авлијом”, Десничиним „Пролећем Ивана Галеба”, другом књигом „Сеоба” Милоша Црњанског. Да ли време све исправља, тријерише и потврђује?

- Да. Време је једини судија. Строг, рекло би се чак и суров, али правичан. Или те време потврди или те прекрије паспаљ као воденичара, те личиш на утвару. Има неке правде у свему томе, а правда је увек осветољубива и груба. Где су данас некадашњи књижевни црнорукци? Било је на десетине тих опаких људи који су седели у неким кабинетима уз скуте властодршцима и пазили да се шта неваљало не збуде. Почев од 1903. све до данас. Ено га, међутим, Ресимић добошар кога су затурали, закопавали, распињали и растрзали коњима на репове како и дан данас звонко и гласовито и силовито у свој добош удара а они који су се шуњали око њега са јастуком не би ли га у сну придавили утихнули су, увели, ишчилели, ископнели, осушили се као балега на жези. Где је сада Марко и где су сви они његови пајтоси, рецимо Оскар или Вучо, куд се дену Зоговић и сви остали егзорцисти? Сви ти жирондинци и напаљени скоројевићи? Заборављени. Па да, наравно, сада се тек види да се њихово дело одржавало у животу на апаратима, да није имало у себи никакве снаге за самостални живот после писца, пошто престане његова нега и брига.

На додели награде „С. Ћоровић” а поводом српских збитија, рекли сте: „Тада нисам слутио да ћу једнога дана бити приморан да напишем роман од хиљаду страна е да бих себи објаснио како се то догодило”. Зашто само себи? Шта је то што писац дугује себи?

Не могу да говорим о другима и да уопштавам лично искуство, могу само да сведочим у своје име. Не дугујем никоме ништа. Ово што радим само је моја ствар и ничија више. Нисам у најму ни код кога, него сам самосталан и слободан да радим што ми је воља.
Стотину пута сам на ово питање одговарао и покушавао да смислим нешто као неко извињење, као да су ме затекли у крађи па се правдам и вадим, као омакло ми се, неће се више поновити, или пак да кренем другим путем, па да се хвалишем као неким талентом који хоће и мора да се изрази, и све што сам рекао и у једној и у другој варијанти само је пуко довијање, да не кажем пренемагање. И никако да ме промаши неко од тих питања која сматрам сасвим сувишним. Зашто неко нешто чини? Еј. Зашто, зашто? Зато. Ето зато. Па најприближније истини је ово: пишем зато што могу. Написао сам роман од 1.000 страна зато што сам могао. Да нешто објасним, да нешто растумачим, да променим нека схватања, да откријем неке истине, да тумачим епоху? Ма не, не и не. Написао сам зато што сам могао да се саберем око једне једине личности коју сам ни из чега створио. Зашто се неко пење уз ледом оковану литицу, зашто диже терет или трчи маратонску трку, зашто неко боксује док му лице не облије крв. Зашто се неко излаже таквим напорима и опасностима по живот и здравље? То се нико не пита, то се, наравно, подразумева.

Шта је за Вас писање? Умберто Еко истиче да је писање игра једнака за све. То је постао кредо постмодерниста. Је ли то и Вама игра?

- Рецимо да, игра. Зашто не! Баш срећно и тачно речено. Кад то тако кажем изгледа опет као пркос и инат, јер деца се играју а не матори  људи, и опет идемо на исту склиску стазу, опет ћемо да покренемо тај точак за мучење.

Које бисте Ви романе из стварносне прозе предложили за евентуални избор? Знамо да је стварносна проза рангирана као црни талас. Све је то на свој начин допринело затирању црвене куге двадесетог века. Време је да се о томе ваљано прозбори.

- О пропасти комунизма и победи либералног капитализма још нису истражене многе битне чињенице и околности. Какав је и колики је стварни удео разних уметничких појава и праваца, рано је да се говори. То је већ домен науке, ту ваља увести многе научне дисциплине као што су историја, социологија, економија, право, социјална психологија, итд. Да ли се комунизам урушио сам од себе јер није успео да нађе праве одговоре на изазове брзих промена у време бурног развоја науке и технологије или је пак надјачала друга страна која се боље снашла у новим околностима, остаје да се темељно проучи. Изгледа да је дисидентска књижевност имала у томе некаквог удела, али заиста је тешко рећи колики је он уистину био. С друге стране, није до краја дефинисан и тачно одређен тај термин стварносна проза или проза новог стила, ко све ту припада. То је типично академско питање и није моје да се у то на било који начин уплићем. Ја сам самоук, занатлија, па сам некомпетентан да о овоме говорим.

Многи писци су исписивали нове верзије ранијих романа (Лалић, Павловић и други). Да ли Ви каните да прерађујете неку од својих књига? Познато је да је „Врева” остала без најважнијег, кључног поглавља да би уопште могла да се појави.

- Не пада ми ни на крај памети да поправљам оно што је једном објављено. Какво је, такво је, то је оно што сам некада писао а писао сам како сам знао и умео и како се тада могло.
Поменули сте мој роман Врева. Тачно је то, изостављено је кључно поглавље, радило се о таоцима. Било је то у почетку осамдесетих, тада је то била једна од многих табу тема. Тако било, не повратило се. Био ми је откупљен филмски сценарио по том раману где је управо то изостављено поглавље било језгро и окосница драме. Авала филм ми је исплатила хонорар за сценарио, покојни Здравко Велимировић је требало да режира али се на крају од тога одустало, у то време није било ни воље ни храбрости да се тако што снима, идеолошке стеге су биле одвећ велике. Штета, заиста, мислим да би то био добар и значајан филм.

Нисте служили „измима”. Потоње деценије минулог века критика и политика су куражиле постмодернизам. Узаман. О постмодернистима је Фокнер писао да су слични ципелама које могу да носе само они чије су ноге сличне обућаревим док су пак стари правили ципеле које може да носи свако ко може да хода. Жика Павловић је ишао и даље тврдећи да је постмодернизам паразитизам и шарлатанство. Шта Ви о томе мислите?

- Мислим да поменута господа мало претерују. Апсолутно немам ништа ни против једног од стотину изама. Свако цвркуће како уме неку своју песмичицу, и прича неку своју причицу, е, сад, колико ће имати слушалаца, то од њега зависи. Сваки иоле даровит писац може да пише као Сидни Шелдон или Данијела Стил и да млати паре штампајући своја сочињенија у стотине хиљада примерака. Сваки песник може да постане део тима какве бокате и сисате певаљке на њеном најновијем цд пројекту, јер ко може више може ваљда и мање. Они који су изабрали да пишу у постмодернистичком стилу преузели су ризик да их нико не чита и не разуме осим малог круга снобова. Па шта! Њихова ствар. Мени они не сметају ни на који начин, поштујем њихову слободну вољу а и укус оних који их у томе подржавају и соколе. Било ми је симпатично када ми је једна пољска студенткиња славистике јавила електронском поштом да је управо дипломирала  на универзитету у Вроцлаву са дипломским радом Постмодернистичке стратегије у роману „Сабља грофа Вронског” Добрила Ненадића.

Овоме ваљда коментар није потребан.

Фокнера је вест о Нобеловој награди затекла на вршалици, био је, веле, у слами и плеви, сав знојав од напорне вршидбе. Сингера пак у самопослужном ресторану. Шта ћете урадити? - питали су га. - Најпре ћу да ручам - рекао је мирно. Колико награде утичу на ствараоца, шта су у Вашем стваралаштву промениле и мењале?

- Награде су често извор многих трауматичних и болесних стања у књижевничком братству јер оних важних је мало а претендената много, само један добија, сви остали губе. Ту су неправде неминовне и сумњичења непрестана и зато често помислим да су награде у исти мах и корисне и штетне. Награђују наводно заслужне а понижавају све остале, нарочито претенденте који су их, стрепећи и надајући се, са разлогом или без разлога, реално или нереално очекивали и прижељкивали. Због тих несрећних награда избијале су свађе, трвења и омразе, једна непријатна затрована атмосфера сталних сумњичења.
И моје искуство је у томе големо. Рекао бих да је пример и за једно и за друго. Било је, дакле, и овако и онако. Имао сам период када ми нико никакву награду није додељивао и уручивао а опет и када јесте, у коме се на мене обрушавала читава лавина. Преживљавао сам, ето, и једно и друго. Знам како је и тамо и овамо. Па ево, рецимо, од априла 1979. до септембра 1996, дакле свих 17 година, од неколико стотина награда колико је неко избројао да их има ни једна ми није припала, а написао сам и објавио за то време седам романа, укључујући два из тог средњовековног циклуса за који ме нарочито хвале, Дивље звезде и Роман о Обилићу. Серију скривања, игноранције и прећуткивања прекинули су моји земљаци Милутин Пашић, Слободан Радовић и Добривоје Борчић који су ми уручили плакету Паун Петронијевић испред и у име Културно-просветне заједнице Ужице. Пише да је то за допринос књижевном животу Златиборског округа у дужем периоду. Уз плакету и барељф са ликом Пауна Петронијевића у основној школи у Рибашевини, родном месту песника, добио сам тањир чорбастог пасуља, купус салату, два парчета хлеба, пиво и паре за шест литара бензина, колико је Добривоје израчунао да ми следује по пропису као накнада за коришћење сопственог аутомобила. Добривоје је иначе мој школски друг из Средње пољопривредне школе у Пожеги, седели смо у истој клупи, и редовно је левом шаком заклањао свеску на писменом из математике да не бих преписивао. Добривоје је био поштен и исправан човек, добар домаћин, знао је ко је за кафу а ко за ракију, шта је право шта није, па се сетио мене, видео је да се трудим и да нешто као пишем, па хајде да ме осоколи и окуражи. Добро, имењаче, велим, лепо је ово, има ли ту и која пара? Јок, каже, доста ти је то. И јесте било доста. И више него доста. Први пут је неки жири сео и размотрио мој случај. Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1978. добио сам на основну анкете спроведене међу библиотекарима. Тада је важило бројање и тачно сабирање а не накнадна корекција као сада. Да је заседео неки жири, Доротеј не би ни ту награду добио.
Па шта? Ништа. Доротеј је преживео три дуге деценије. Како? Зашто? Ваљда постоји неко објашњењје. Знам да му ни на који начин нисам помогао, нити сам хтео, нити сам умео, нити сам могао.

Радни, животни и стваралачки век сте везали за завичај - Ариље. Андрић је својевремено казао: „Човек је дужан свом завичају”. „И завичај је дужан свом човеку”, додао је Михиз. Шта Ви кажете пошто је наш обичај да ми нити схватамо нити прихватамо свога и пошто важи она изрека да нико поп у свом селу не може бити...

- Не бих ја од тога правио неку велику причу. Да сам имао прилике ваљда бих негде и отишао, негде где се боље и удобније живи, него ми, да отворено кажем, нико ништа тако није ни нудио, а мене је просто мрзело да се намећем и утрпавам. Истина је да никада ни за шта нисам конкурисао, никада нисам тражио повишицу плате ни боље радно место. Сада видим да ми је то било глупо, могао сам и сам да се потрудим и да одем, но добро, било је како је било, могло је и горе да испадне, никада се не зна због чега је нешто добро, тако гласи једна стара јеврејска пословица. Јесте, испало је добро, јер сам створио поприличан опус од 15 романа, и поносим се с тим, створио сам леп углед у својој воћарској струци. А како сам живео, то је друго питање. Генерал, личност Сартрове драме Ђаво и Господ Бог каже на једном месту: „У реду, победили смо али молим вас да не улазимо у детаље”.

Како Вам се данас, после свега чини доживљено и проживљено, рад и стваралаштво, живот, посао, литература, људи и људи...

- Ништа не бих могао да додам ономе што је речено у Књизи о проповеднику, да је све мучно и да је све мука духу. Све има своју цену а слобода највећу. Највише се плаћа независност духа и то се најмање прашта. Много је, неупоредиво је лакше ако човек пристане на какву огрлицу или власнички беџ. Људска права? Ма којешта. Дају ти право да изабереш власника, то јест газду, огрлицу и самар. Плурализам значи само више разнобојних огрлица и ништа преко тога. Нажалост. Мислили смо, надали се да није тако.

Шта би свакодневни Добрило питао писца Добрила? Шта би му замерио, саветовао... за други живот? Дабоме, ако верујете у инкарнацију?

- Било би ваистину згодно када би тако што било могуће. Све врсте религија имају ово веровање као главну упоришну тачку. Па кад толики људи у то верују, у најмању руку је пожељно да то узмемо као једну поштовања вредну ствар, веровали ми лично у то или не. Залажем се за толеранцију. Ако неко верује да ће се поново родити, е, сад, да ли као човек, птица, буба, дрво или лишај на камену, то је његово право. Ако на планети данас живи шест милијарди житеља и ако су они сви једнаки по божанским и људским законима онда су и њихова веровања једнако важна, јер све што људском бићу олакшава животне тегобе и невоље има неку вредност. Без тога упадамо у неопростиви грех искључивости, себичности и уображености и то је најчешћи узрок несрећа. Јер када неко прогласи свој поглед на свет и свој начин живота као надмоћан и једино исправан, то је знак за узбуну, ако тај има моћи и снаге гледаће да све друге потчини, милом или силом. И ето ратова, и ратних ужаса, и ето наметања укуса и стилова, од јела, пића, одеће и обуће, и ето моде и модних диктатора, и ето критичара који разврставају и вреднују, и ето диктатуре у небројено много појавних облика. Још док сам био студент куповао сам редовно Пари Мач што због француског који сам волео, што због изванредних фотографија у колору, што је за нас, тада, био незамисливи луксуз и чудо. Урамио сам и окачио на зид као неку врсту иконе једну мени нарочито драгу фотографију на којој су два збрчкана старчића, Индуса, на неком прашњавом путу, одевени у једноставне комаде ланеног платна, око главе им турбани, један бос, други на ногама има тенис-патике. Преко рамена пребацили свијену ћебад или шаторска крила, торбе, а један и бакарни котлић, у рукама им по тољага којом се поштапају или им то служи као оружје против змија или каквих других непријатељски расположених  створова. Све што поседују, читав свој иметак упртили на леђа и кренули на путовање по белом свету. Ето, рецимо, њих двојица су савршено слободни људи, могу да иду куд хоће, да спавају где их ноћ затекне, њих не убија ни завист ни похлепа, свуда су код куће јер кућа им је читав свет, најбоље ствари су ионако бесплатне, ваздух и вода, небеса и облаци, свитање и смирај, њих се не тичу нити их дотичу разни говори и чланци, ни претња отказом, не дају пет пребијених пара на умилне гласове разних мамипара, нити штрецају од оних који прете да ће урадити ово или оно ако не буде то и то. Може и тако, зар не. Има нечег окрепљујућег у том сазнању да ти је потребно врло мало да би био срећан и спокојан, и да нема места страху да ћеш допасти сиромаштва, што је ноћна мора и узрок многих траума човека данашњег доба. То га чини рањивим и фрустрираним, покорним и јадним. Кад схватиш да си постао слободан човек ако се одрекнеш манијакалних жеља да будеш први, или угледан, или богат, или чувен, и кад можеш све то да одбациш, како каже Радјард Киплинг у својој чувеној песми Ако, онда си пронашао једину исправну формулу да опстанеш у овом суровом свету који сваким даном постаје све горе место за преживљавање, ма ко шта причао и ма ко какву мантру о евроатлантским интеграцијама и осталим мрсомудним паламудацијама около бунцао и дробио.

Шта после свих ових романа и награда? Обделава ли писац нову причу?

- Тек толико да се не зарђа. Шуркам помало а шта ће од тога бити не знам док не довршим. У таквим стварима никада унапред не знаш да ли ће шта од твога труда испасти. Понекад се све само од себе сложи и испадне да ваља, понекад неће па неће, и ту никакав труд не помаже. Уметност је ћудљива, намћораста, не можеш јој одредити смер ни куда ће шта кренути ни где ће се зауставити, јашеш дивљег парипа а не кротко сипљиво кљусе које послушно и стрпљиво преплиће и заплиће ногама. Од предвидљивога и кроткога нема неке вајде а ни штете, далеко нећеш стићи али ни врат нећеш сломити ако се пропне.

------------------------------------------------------------------------------------

Добрило Ненадић

Тако је почело

   Шта је био почетни импулс за рађање романа Деспот и жртва? Како је то почело?

   Добрило Ненадић каже:

   ''У књизи професора Спремића Ђурађ Бранковић и његово доба, која је врло обимна, наишао сам на две-три реченице о томе да су градитељи смедеревске тврђаве узимали камен са развалина старих римских градова Виминацијума и Маргума који су се налазили у близини, први на ушћу Млаве у Дунав, а други на ушћу Мораве.
   И тако је то почело. Што сам више проучавао то доба, све сам се више удаљавао од баналног стереотипа, а наша историја, а поготово митови, препуни су управо - тога, баналних стереотипа.
   Градња Смедерева није био никакав присилни кулук и испаштање народа под кнутом проклете Јерине, него управо супротно, тих неколико година (1430 - 1440) био је невиђени замах привредног и културног развоја, веза са Европом.
   Ђурађ Бранковић је био способан владар, а Ирина Кантакузин, погрешно названа проклета Јерина, била је дама.
   На кулук и на присилу не може се направити ни ћуприја преко потока а камоли највећа европска равничарска тврђава тога времена. Ми смо то могли јер смо имали богату и снажну државу. Знате шта, или важи Косовски мит, према којем је све пропало, или постоји Смедерево, за тадашње прилике велики град. И једно и друго не може. Мене више привлачи живот него смрт, грађење него разарање, а има међу нама и много оних који непрекидно кукају и наричу, потежући стално примере наше голготе и наше патње, уместо да се окрену многим примерима у којима смо показали своју животну снагу и вредност. Да смо били слабићи нас би збрисали одавде са овог лепог парчета света. Нису нам, пак, могли ништа, ни Мађари и Немци са севера, ни Бугари са истока ни Турци са југа, а богме ни ови наши најновији пријатељи са запада. Ево нас овде, стојимо и пркосимо.
   Све књиге које сам написао, свих тринаест, доживљавам као једну једину мало кабастију приповедку од 13 поглавља и 3350 страница, а која обухвата период од 1296. до 1999. Она приповеда једну те исту причу, ево нас овде, ово смо издржали и нико нам ништа не може.
   Реч роман ми се дефинитивно згадила, али то је дуга прича...''