Актуелно



Политика Магазин
Сабрана дела
Интервјуи
"Чичоморка"
"Гвоздено доба"
Новости
Е-маил-ом
DOROTEO
- al espanol
 
Добрило и
    пријатељи
 
ОДЈЕЦИ
СТАТИСТИКА
Статистика посета
 


Контакт: Ненадић Петкана, ул. Радоша Бојовића 7, 31230 Ариље. Тел. 031/ 3891-455; petkananenadic@gmail.com

      ХОД ПО ТРЊУ

      До данас, дакле више од три деценије, за собом вучем ту клепетушу.
      Прича је поучна па би је вредело подробно испричати као упечатљив пример наших загонетних нарави.
      Да почнем испочетка ослањајући се на памћење, које је дабоме донекле мутно и колебљиво.
      Година 1975.
      Радим као референт за развој СОУР "Воћаркооп" Београд, ООУР Ариље у Ариљу.
      Сложена организација удруженог рада, Основна организација удруженог рада, Закон о Удруженом раду Едвард Кардељ звани Бевц, далекометни пројекат осамостаљења Словеније и глупи Срби који последњи сазнају шта им се спрема. А посао у тим временима апсурдан, ни једна свежа идеја се није могла пробити на светло, пројектована је била смрт а не живот.
      Писање је одбрамбени рефлекс.
      И тако, да се нечим забављам пишем роман. Претходно сам написао два, Сенка у сенци сенке и Родослов. Први је остао писан руком у тврдо укориченом блоку без линија а други сам откуцао у два примерка на новој портабл писаћој машини марке "Олимпија" и укоричио га у тврд повез са плавим платном и златотиском.
      Први мој роман нико никада осим мене није видео, био је то један претенциозни експеримент у тада владајућем стилу, ток свести, Моли Блум из Џојсовог романа Уликс.
      Други, Родослов, је једна мутна хроника о нечему, нисам то касније никада читао па заиста не знам о чему се ту ради.
      Књиговезац који ми га је укоричио, урадио је то веома лепо, нарочито се добро слагало модро-плаво, глатко платно са златотиском.
      Тако укоричен рукопис био је атрактиван као предмет и зато сам га ваљда и показао мом колеги који је тада завршавао студије на трећем степену на Пољопривредном факултету у Београду или је већ писао докторску дисертацију, не могу да се сетим.
      Био је изненађен чиме се ја бавим и на шта губим време.
      Тражио ми је роман да га прочита. Не верујем да га је прочитао, а шта је био с тим даље не сећа се ни он. Не знам ни да ли сам сачувао онај други примерак. Можда стоји негде међу многобројним фасциклама на некој полици. Пошто никада ништа нисам бацао и пошто сам сачувао све, сваки папирић у белим или плавим картонским фасциклама увезаним канапом могуће је да тај примерак и није изгубљен. Када бих имао воље тај стари папир преврћем, можда бих и Родослов нашао.
      Тај најновији роман, кога сам на крају назвао Доротеј, писао сам на блокчићима, умецима формата А 5 без линија, који су били згодни да се пресавију и носе у задњем џепу панталона.
      Кад год сам уграбио прилику, у канцеларији у кафани, негде у парку или у шетњи по околини, извадио бих из задњег џепа своје блокче и записивао шта ми је у том тренутку било у глави.
      Посебно задовољство ми је било да седнем у кафану или посластичарницу, да наручим кафу и да тако отпијајући полако гутљај по гутљај, записујем оно што би ми у том трену пало на памет.
      После ручка бих одспавао сат два и седао за писаћу машину па би прекуцавао из блокчета оно што сам тога дана овде - онде прибележио, ако је то било вредно труда.
      Куцао сам полако са два прста трудећи се да не правим словне грешке тако да их није ни било. Тада нисам знао да после зареза следује размакница па када сам зарезе накнадно уписивао остао је тај фелер. Иначе текст је био веома уредан, нарочито први лист, док је копија била знатно лошија.
      Када сам завршио рукопис однео сам књиговесцу два примерка да их укоричи, у картонске корице пресвучене платном са златотиском.
      Био сам разочаран, када сам дошао да их узмем, платно је било ружне ружичасто сиве боје, налик на прљаву платнену крпу.
      Ништа нисам рекао књиговесцу, стегао сам зубе и платио.
      Да нисам био тако љут не бих ни овај роман прочитао. Овако сам нервозно почео да листам ту ружну творевину па сам ту и тамо узгред и понеку реченицу прочитао. Како је време више одмицало нервоза је попуштала а радозналост расла…
      Па ово и није ни тако лоше.
      Почео сам испочетка. Текло је глатко и повезано. Прича се одвијала логично и није јој уопште сметало то што сам је раставио и уситнио на десетак ликова сведока приповедача вероватно под утицајем величанственог филма Рашомон Акира Куросаве којим сам тих година, као и Виридијаном Луиса Буњуела, био опседнут…
      Имао сам иза себе дуг читалачки стаж. Читао сам свакодневно и са великом усредсређеношћу од своје десете године, и за тих 25 година истрајног читања прочитао сам кључне књиге светске и наше књижевности па таква посвећеност ми је ваљда однеговала укус и опремила ме са довољно знања да разликујем шта је добро и свеже а шта лоше и бајато.
      Послао сам примерак романа свом пријатељу Славку Џунову који се тих година преселио из родног Ужица у Београд и запослио се тамо као погонски електроинжењер. Он је иначе брат новинарке Политике Браниславе Џунов.
      Јавио ми је да је прочитао.
      Тја, онако, није лоше, на нивоу солидног гимназијског рада.
      Био је то шамар који ме није поколебао.
      Имам један прекид у сећању. Не знам којим је то редом и како даље ишло. Кључни човек је Славко али ја више не могу да се ослоним ни на његово сећање јер се у међувремену пропио, ракија га је узела под своје. Не знам како се десило да се у ово умеша још и Предраг Протић.
      Поуздано се сећам да сам био код Протића у његовом скромном стану преко пута пијаце Зелени венац. Не знам да ли је мени или Славку рекао да је роман јако добар.
      Предраг Протић чије сам критике у Илустрованој политици редовно читао, био је феномен своје врсте. Тај је истрајно, не прескачући ни један број, пунио своју рубрику Читати или не читати приказима нових књига. Његов стубац је увек био исте дужине и свакој књизи, и доброј и лошој посвећивао је једнак број речи. Колико ми је познато нико, ни пре ни после њега није постизао такав учинак, 52 приказа годишње.
      Био је умерен, шкрт у похвалама благ у примедбама.
      То је ваљда и одлучило да замолим Славка да рукопис њему однесе.
      Протић је био у вези са Светланом Велмар Јанковић која је тада радила као уредник прозе у Просвети.
      Да скратим и да се оканем ћорава посла и пуког нагађања како је и шта било - мој роман се тако, некако, нашао у Просвети.
      Годину дана чамио је тамо и пошто су они одбили да га објаве, решим да одем у Београд и да барем рукопис узмем ако га у толиком брду хартије, која им је свакодневно пристизала, нису затурили.
      Рачунао сам овако: ако је Протић рекао да је роман јако добар онда ће га неко некад и објавити.
      Нађем Чика Љубину број 1. поред неке књижаре која је у излогу држала тапете. На вратима стоји натпис Издавачко предузеће Просвета.
      Све ми је то некако одвише скромно па сам помислио да то није то, немогуће је да Просвета, најутицајнији издавач у земљи, тавори у таквој сиротињи.
      Уопште моје представе о свему су биле наивне и сасвим погрешне.
      То сам годинама, постепено корак по корак откривао.
      Највише сам дознао од оних који су о томе једино нешто и знали, од писаца, када се при пићу разбрбљају па им омакне да кажу и понеку сувишну.
      Скупљао сам те каменчиће стрпљиво и упорно и градио мозаик.
      Елем, очекивао сам у најмању руку врата од ораховине или од дивље трешње, јавора или крушке које је резбарио неки од чувених охридских мајстора дубореза а не ова проста...
      Но добро де, свет је иначе пун скривалица и варки, опсена и фатаморгана, него да ја гледам како да завршим оно због чега сам запуцао чак из Ариља.
      Отворим она врата и нађем се у уском ходнику, на некаквом степеништу.
      Видим канцеларија редакције.
      Аха, ту сам.
      Добар дан, добар дан, ја сам Добрило Ненадић, послао сам пре годину дана рукопис романа Доротеј, па сам дошао да га узмем, ако се није негде затурио.
      Једна фина и учтива жена, секретарица редакције, рече ми да се код њих ништа не губи.
      Поред њеног стола била је некаква полица са рукописима. Мој Доротеј је стајао ту надомак њене руке и она ми га је извадила и дала готово и не гледајући, као да је то много пута чинила.
      То сам јасно онда уочио и запамтио али нисам из тога извео право и просто питање: како је то она знала? Да је то био обичан рукопис некога анонимуса не би јој стајао на дохват руке. На адресу Просвете сваке године је пристизало на стотине рукописа. Сви су се јагмили око тога да им књига баш у Просвети изађе, јер је то већ само по себи прворазредни успех, знак посебног квалитета, данас би се рекло бренд. Редакција је била затрпана и мора да су имали неко место на тавану или у подруму где су одбијене рукописе одлагали ако их већ као што то новине чине нису бацали.
      Рече да, на жалост, мој роман није ушао у издавачки план за објављивање али да ме о томе подробније може обавестити уредник прозе Видосав Стевановић, који је баш у овом тренутку у канцеларији и слободан је, може да ме прими.
      Ја зинух од чуда.
      Читао сам његову збирку приповетки Рефуз Мртвак. Да, била је то вансеријска књига, нешто сасвим ново у нашој литератури, по језику, по стилу, по некој свежини и жестини која је кипела из сваке реченице.
      Па зар лично Видосав Стевановић, један од три лава српске прозе. Припадао је трилингу асова, младих лавова над којима је бдео њихов критичар и гуру Љубиша Јеремић. Видосав Стевановић, Милисав Савић и Мирослав Јосић Вишњић, навођени су овим редоследом како је тај поредак једном за сва времена Јеремић одредио. Епигони и лобисти су ово до бесвести понављали.
      Били су они обележени као храбри момци који су у комунистичком рају видели нешто што тамо никако није смело да се види, бекрије, маторе курве, силеџије и будале, то је било дрско брљкање прстима у очи тадашњем Брозовом режиму који се трудио не би ли опстао, паламудећи којештарије о благостању које нас чека иза прве окуке само ако будемо истрајали у развоју самоуправног система, интересних повезивања и доходовних односа и дабоме превазилажења проблема у ходу. Власти су ову тројицу дрзника трпели можда као неку врсту сигурносног вентила, мада су их изводили и пред суд под оптужбом да клевећу и лажу и да забијају клип у точкове наше самоуправне револуције. Они додуше нису били предвиђени за извоз, него само за домаћу потрошњу. Они су били Србијанци, Стевановић из Крагујевца, Савић из Рашке а Јосић из Сомбора. За извоз то јесте освајање света су били одређени кућићи и коленовићи из Црне Горе.
      Уђем у канцеларију снисходљиво као сељак код среског начелника. Човек средњег раста, отприлике мојих година стоји поред прозора, окренут мени леђима, гледа напоље и придиже се, с времена на време, на ножне прсте као да има грч у листовима. Окрену се и погледа ме одозго као човек који је освојио извесну рутину у ставу према свим тим пискаралима који као мушице сирћетуше одасвуд у таласима долазе. Рекох му ко сам. Диже обрве загледа ме пажљиво и рече, одмах на самом почетку разговора да је био запањен док је читао мој рукопис. Не могу да верујем да сам управо чуо баш тај придев. Запањен! Приметих са извесном нелагодом да има шпрахдефект да запиње на д, т, ч. То је верујем утицало да се нисам упуштао у запиткивање да не бих човека излагао напору да ми објашњава кад већ има тешкоћа да изговори поједине речи. Слушао сам га учтиво и без коментара.
      Рече да се залагао да мој роман буде објављен, али да је био надгласан. Да ли ми је рекао да се двоје уредника прозе Светлана Велмар Јанковић и Момчило Миланков нису сагласили или сам то накнадно брзоплето сам закључио не знам. Знам само да сам у то био убеђен.
      Процедура рада редакције Просвете, није ми позната, али бих на основу логике и аналогија са радом жирија за награде могао да је опишем овако.
      За сваку област, за прозу, за поезију, као и за све друге врсте које Просвета има у свом издавачком плану постоје уредници који из приспелих рукописа врше одбир, шири а затим ужи избор. О коначном избору за објављивање одлучује редакција у целини на челу са главним уредником, човеком од поверења, који је можда у дослуху са партијским комитетом и државном безбедношћу. То што неко има такву титулу, што је уредник прозе, то никако не значи да он има пресудну реч о томе која ће књига бити објављена.
      Књига је добра али мене нико не зна а опет Просвета је најугледније предузеће и ту анонимни немају шта да траже. Он ме је лепо посаветовао да као и остали градим своје књижевно име постепено, скромније, малим радовима по часописима, да се људи навикавају на мене а не тако да упадам са романом, не иде то, у свему постоји неки ред.
      Како је време одмицало, разговор се све више претварао у монолог. На једној страни је био добронамерни покровитељ који је говорио, на другој доброћудни човек из народа пун, поверења и захвалности.
      Разматрана је могућност и да се та творевина у ружним сиворужичастим корицама ипак на неки начин искористи.
      Предложио ми је да одаберем један одломак и да га пошаљем часопису Савременик који је уређивао доктор књижевних наука Павле Зорић.
      Који одломак?
      Било је то једно од мојих ретких питања.
      Опсада куле - рекао је господин Стевановић после мале паузе.
      Е па сад! Опсада куле! Хм. То је везивно ткиво романа, копља, стреле, мачеви, масовне сцене које се могу написати са мање или више вештине али које ипак вуку у неку авантуристичку причу налик на оне које су писали Енглез Валтер Скот и Пољак Хенрик Сјенкијевич популарни писци, штиво за омладину и широку читалачку публику.
      Ипак сам послушао савет.
      Савременик није објавио одломак из романа Доротеј.
      Наравно, то је и мени онда а и мени данас потпуно разумљиво. Било је то доба када је насупрот наклоности јавности према политичком плурализму стајала тврда, непопустљива доктрина. Књижевни часописи су постали нека врста политичких странака и значили су много више него што данас значе. Они су били тај одушак, вентил на кипећем лонцу. Као и данашње странке и тадашњи часописи су се борили за рејтинг односно утицај не само на књижевне кругове. Дабоме, тај утицај је растао уколико су на његовим страницама објављивали познати писци. Објављивати почетнике било је као пуцање у сопствену ногу, од противника злурадо тумачено као крајња нужда, пошто нема познатих пера мораћемо да попунимо унапред задати формат почетничким радовима.
      Време је за обрт.
      То се дешавало 1975. године.
      Ово пак пишем после 35 година, 2010.
      Ни уредник Стевановић, ни доктор Зорић ни писац Ненадић нису могли да проникну шта ће се у будућности дешавати.
      Истини за вољу то нису могли ни они који су се тиме бавили политичари и писци научне фантастике.
      О политичарима не вреди трошити речи. Шта су говорили и шта је од тога остварено, видљиво је свакоме.
      Научна фантастика у књижевности је један потцењен жанр. Најпознатији међу њима Жил Верн и Артур Кларк разврстани су били од књижевних жреца међу лаке, популарне и забавне писце.
      Нико није ни слутио да ће роман Доротеј седам година касније 1982. изаћи у Москви у тиражу од 50.000 примерака у истом тому са Понорницом Скендера Куленовића и Галиотом Драга Јанчара.
      У Русији, земљи која је дала највеће романсијере света Достојевског, Толстоја, Пастернака, Шолохова…
      Још се мање знало да ће исти тај текст кога како се чинило сви одреда одбијају једнога дана бити окачен на интернет и доступан сваком на кугли земаљској и то у едицији Антологија српске књижевности и да ће до 2010 бити продато 130.000 примерака.
      Много шта нисам знао, а не знам ни сада, али да је Доротеј ту негде, у границама стандарда који је у том времену важио, па ако већ није бољи онда није ни лошији од књига које су објављивали овдашњи издавачи, у то сам био потпуно уверен упркос дебакла у Просвети и Савременику.
      Када је 1976. изашао конкурс Удружених издавача (Рад, Народна књига, БИГЗ) решио сам поново да покушам. Рачунам да рукопис стоји те стоји, свеједно је код мене или на неком другом месту.
      Ако сам и гајио неку наду она је спласла чим је објављено да је на конкурс приспело 520 рукописа вероватно зато што је висока награда као мамац привукла толики број аутора. Још када је објављен састав жирија тек сам тада схватио да сам поново пред великим разочарењем.
      Драган Јеремић, председник УКС и председник жирија,
      Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге,
      Никола Бертолино, главни уредник БИГЗ-а,
      Бошко Богетић, главни уредник Рада,
      Данило Киш, Милан Комненић, Божидар Милидраговић.
      Биле су то истакнуте личности књижевне сцене па према томе је и њихов критеријум, сагласно са њиховим реномеом био крајње изоштрен. Уз реноме дабоме иде и сујета.
      Од 520 рукописа барем половина од тога су прозни текстови. Да би се само овлаш прелистала, застрашујуће велика хрпа хартије, потребно је време које тако важни људи са толико других дужности и обавеза немају а и када би имали времена не би имали снаге ни воље.
      Тријерисање рукописа може у том случају да се ради једноставније: уместо да се сваки пажљиво прочита и оцени па да се потом одвоје бољи од горих, могу се одбацити они које су написали и потписали анонимни.
      Приговори неће бити тако непријатни као кад би се одбацио неки познати аутор а уместо њега уврстио неки потпуно непознат.
      Шта се стварно збивало остаће вероватно тајна јер су тројица Киш, Јеремић и Милидраговић умрли а четворо Котевска, Беролино, Богетић и Комненић су већ дужи низ година ван књижевне сцене.
      Време је пролазило а резултати конкурса нису објављивани.
      Убрзо се испоставило да је раздор у жирију главни узрок кашњења.
      Чланови жирија Данило Киш и Драган Јеремић су се посвађали тако жестоко да су и један и други поднели неопозиве оставке.
      Био је то увод у највећу књижевну аферу код нас и по броју умешаних а и по њиховом угледу.
      Скандал је нарастао до чудовишних размера.
      У јавност је доспело да је Драган Јеремић оптужио Данила Киша да је читаве делове своје збирке приповедака Гробница за Бориса Давидовића преписао из разних књига.
      Јеремић и други који су се у спор накнадно умешали својски су се потрудили да за сваку приповетку из Кишове књиге нађу преписани део и одакле је преписан.
      Ко је ту био у праву?
      Нико.
      Потрошена је силна енергија и завидно знање само да би се једном истинском ремек делу нашло нешто да га умањи и унизи. А и Киш је очигледно погрешио. Уместо да цитате из туђих књига покрије наводницама или курзивом што је уобичајени начин да се покаже шта је оригинал а шта цитат, он је као да некоме пркоси. једноставно унео у своју књигу цитате без ових битних ознака и тако се пркосно или пак наивно уплео у мрежу својих конкурента што су они спремно дочекали као небески дар и дабоме нису испустили прилику.
      Ствар је изгледа била толико важна да су у ово били уплетени многи непознати помагачи, експерти, страни и домаћи, зналци језика и светске књижевности. Све су открили, и ауторе и њихове књиге и делове тих књига које је Киш преузео. Све су пронашли као да је радио читав институт. Кишова књига иначе описује судбину Јевреја у Европи кроз историју, почев од времена дивљања инквизиције па до тоталитарних режима.
      Киша овде многи нису волели. Ликови из његових књига су готово искључиво Јевреји као да остали нису ни били вредни описивања. Због тога су га осећали као странца, иако је по мајци био Црногорац а по оцу Јеврејин. Горљиви Црногорци му никада нису опростили што је пренебрегао половину својих гена и материно порекло већ се сасвим приклонио очевој нацији, вероватно због његове трагичне судбине.
      Матија Бећковић нам је једном приликом у гостима код Милована Данојлића у Ивановцима, а били су присутни Живорад Стојковић и Момчило Селић, на свој живописни и оригинални начин растумачио целу ту причу.
      Пошао је, наиме, од занимљиве претпоставке да је читаву ту збрку измислио сам Киш приказујући се као жртва прогона да би на своју страну привукао моћни јеврејски лоби у иностранству.
      Овде га као антикомунисту нападају комунисти а српски и црногорски националисти као јеврејског уљеза.
      Оптужио је као своје прогонитеље Миодрага Булатовића и Бранимира Шћепановића, јер су они наводно једини осетили опасност од његовог изласка на западну књижевну сцену са једном тако добром књигом и темом о јеврејском страдању која ће увек остати у самој жижи занимања захваљујући потпори оних који о књижевним модама пресудно одлучују.
      На Западу су њих двојица стекли реноме познатих и признатих писаца. Пошто нису могли да оспоре Кишову несумњиво вредну и даровито писану књигу изабрали су да је прикажу као плагијат. Да, али само њих двојица и Јеремић нису били довољни да прикупе доказе за своју оптужницу. Морали су да потраже испомоћ са стране. Ко је све у томе учествовао никада се није сазнало јер ко је знао нема га више или ћути ако је жив.
      Медији су брујали као затегнуте жице, публика је уживала и сеирила, прокишовци и антикишовци су ницали као печурке.
      Све је то у реду, ама шта је с конкурсом Удружених издавача? Толики људи, половина свих чланова Удружења књижевника чекају, месеци пролазе, а жири ћути. Читав или крњ, свеједно, остало је њих пет што је сасвим довољно. Потребно је још само да изаберу између себе новог председника и да наставе тамо где су стали, јер овако више не иде, нема дана а да неки љутити писац, који је изгубио живце, не подвикне и не начини лом у неким новинама. Какав је то начин! Има ли то смисла. Нека се они свађају колико хоће, ко им брани, али живот не може због тога да стане.
      Претило је да све ово измакне контроли а то негде горе нису хтели или нису смели да дозволе. Преломљено је да окрњени жири, њих петоро, настави и доврши започети посао.
      Најзад је дошао и тај дан.
      У Политици је објављен оглас са резултатима конкурса.
      Уместо 15, одлучено је да објаве 20 дела, међу којима и пет романа.
      Буљим у оглас и не могу да верујем да се то десило.
      Наводим по сећању тих пет романа.
      Борислав Пекић Како упокојити вампира
      Миодраг Бултовић: Рат је био бољи
      Бранимир Шћепановић: Смрт господина Голуже
      Славко Лебедински: Касни ораси
      Добрило Ненадић: Доротеј
      Награду Удружених издавача деле Гојко Ђого за збирку песама Кукута и Борислав Пекић за роман Како упокојити вампира.
      Прво ми је пао на памет Џејмс Џојс, један од највећих писаца модерног времена који је своју прву књигу збирку прича "Даблинци" нудио тридесет тројици издавача и тек му је тридесет четврти прихватио да је објави.
      Ја сам ово моје објавио у трећем покушају. То и није тако лоше.
      Тамо негде у маленом Ариљу, богу иза ногу, 200 километара јужно од Београда, ни о чему нисам имао тачне представе.
      Ни онима који су се стално мотали око Удружења књижевника и око чувеног ресторана Клуба књижевника где се окупљао крем Београда, није било јасно шта се тачно догађа.
      А и ово што сада знам, после тридесет три године распитивања унаколо, није много више, све је то само пуко нагађање у недостатку поузданих доказа. Осим мени то уосталом никоме и није битно.
      Сада је барем извесно ко се нашао међу одабраним. Најпре то су две књижевне звезде првога реда, Бранимир Шћепановић и Миодраг Булатовић. Не могу да будем сасвим сигуран али ми се чини да је Шћепановић по броју превода свога кратког романа "Уста пуна земље" био корак испред такође врло превођеног Булатовића. Није баш све онако како су ондашњи њихови тамбурмајори добошарили. Тачно је да су они били преведени на готово све значајније језике, али то су скромни тиражи, нема ту ни много пара ни много славе, у сваком случају недовољно за њихове апетите.
      Мала дигресија, искакање из хронологије.
      Када сам 6. априла 1979. године добио награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1978. години Булатовић ми је на отвореној сцени пришао загрлио ме и три пута пољубио по српском обичају а после смо нас двојица уз шанк мезетили танке роштиљске кобасице, пили пиво и ћаскали. Тада ми је између осталог рекао да би он да је имао мога Доротеја постао светски бестселер писац. Поред те похвале видео сам да није сасвим задовољан својим учинком упркос свог, на све стране разглашеног продора на запад.
      Трећи човек тога црногорског триа Борислав Пекић у том тренутку није био кандидат за светску славу. Познат по својој сјајној првој књизи прича "Време чуда" и роману "Ходочашће Арсенија Његована" који је био награђен НИН овом наградом он се још увек припремао да заузме место једног од највећих наших писаца. Велика дела, која ће тек написати и објавити, поставиће га у сам врх.
      Четврти на овом списку Славко Лебедински био је познат по особитом стилу, некој мешавини стварносне прозе и нечега откаченог да баш не помињем тренд који је много година касније освојио срца. Да, мој пријатељ Лебедински, био је наговештај онога што долази, нека врста старозаветног пророка, нешто између Данијела и Малахије.
      А пети, Добрило Ненадић?
      Онда сам мислио да ме нико не зна.
      Поново дигресија.
      Једном приликом Мирослав Јосић Вишњић чија је књига прича Дванаест годова такође била примљена на конкурсу Удружених издавача, рекао ми је да је Доротеја прочитао још док се рукопис налазио у Просвети.
      Изгледа да су је сви читали: поред људи из редакције и круг близак редакцији.
      Добрило Николић, мој Ариљац, графички дизајнер, који је на место ликовног уредника у Просвети, дошао неколико година касније, рекао ми је недавно да је објављивање моје књиге, спречио нико други до Милорад Павић који је тих година био хонорарни уредник за страну књижевност.
      Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге, са којом сам наставио сарадњу после трећег издања Доротеја када су остала два издавача одустала, рекла ми је једном приликом да се за моју књигу највише залагао сам Киш. Ако је тако, а не видим због чега би то било немогуће, јер су то каснији догађаји потврдили пошто је Доротеј од свих књига ове едиције у потоњем времену имао највише успеха и код критике и код публике, онда то само значи да је главни одбир књига извршен и пре него што се жири распао.
      Ма колико ова сведочења изгледала невероватно она су ипак уверљивија од тога да је баш мој рукопис у таквом мноштву ископао неки савесни и марљиви члан жирија, да се одушевио и наговорио остале да га уврсте у списак дела која ће бити објављена.
      Сада се враћам у Просвету.
      О објављивању нису одлучивали уредници прозе већ читава редакција на челу са главним уредником који је пак строго водио рачуна да се какво субверзивно и корозивно дело не нађе међу нешкодљивим.
      Оскар Давичо, када сам се једном приликом са њим срео, онако узгред ми рече да је читао оно моје и да ту нема ништа, да је то чисто. Слично ми је рекао и Горан Бабић.
      О чему они то? Шта значи то "нема ништа"?
      Па да, тражили су вирус српског национализма и утврдили да га у мојој књизи нема…
   

 

 
 
  © Copyright 2005 BBSI. All Rights Reserved. Thanks to Interspire